Zdravo,

Nova godina je period kada planiramo kako ćemo da unapredimo naše živote. Želimo da se promenimo, da budemo bolji, da uvedemo dobre, a izbacimo loše navike. Verujemo da možemo da krenemo od nule baš kao što je i godina krenula od nule. Odlučimo da ćemo da smršamo, krenemo u teretanu, da ćemo konačno da napišemo onu knjigu, da naučimo strani jezik, uštedimo dovoljno novca za neko egzotično letovanje, da prestanemo da pušimo, da prestanemo da pijemo…

Svakog 31. Decembra ili 1. Januara, sednemo i dogovorimo se sami sa sobom šta ćemo da radimo i kako ćemo da budemo bolji.

U Novu godinu uđemo odlučni, puni entuzijazma, planova i nada, a onda se dogodi 21. Januar. Dan kada smo gotovo svi mi već odustali od planova koje smo napravili pre svega tri nedelje.

Zbog čega se svaka novogodišnja promena završi upravo tako? Zbog čega naše novogodišnje odluke smestimo na vrlo dobro poznatu policu svih davno zaboravljenih i propalih projekata, ideja, snova…

Ne postoji univerzalan odgovor na ovo pitanje, ali jedan od problema je što kada donosimo odluku vežemo se za ishod, a ne za proces.

Kada odlučimo da skinemo višak kilograma, vidimo sebe kao vitke, ali tamo negde tamo u budućnosti, a ne vidimo se u tom procesu mršavljenja kada donosimo mikro odluke, kada napravimo dobar izbor obroka, kada odbijemo slatkiše, kada odemo na trening…

Ako smo doneli odluku da napišemo knjigu, vidimo sebe kako držimo gotov proizvod u rukama, kako pišemo posvete na književnoj večeri, gostujemo u nekom podkastu, pričamo o knjizi, a ne vidimo sebe kako svakodnevno provedemo izvesno vreme gledajući u ekran koji čeka da bude ispunjen rečima, i tako iz dana u dan…

Želimo ishod, a ne želimo da unesemo rad. Nemamo jasan plan. Kao da smo ubacili novčić u fontanu želja i čekamo da nam se ta želja ispuni, ne shvatajući da duh iz lampe ne postoji već da sami moramo da se postaramo da se naše želje ostvare.

U našem jeziku postoji izraz - Ako Bog da. Ako Bog da, kupiću novi automobil ove godine? 

Ali, šta će to tačno Bog da nam da? Automobil? Novac? Povišicu? Bolji posao? Ili baš taj automobil kog sanjamo? Mi ćemo da zamislimo želju, a od neke više sile zavisi da li će ta želja da se ispuni ili neće. Zar Bog nema pametnijeg posla nego da ispunjava naše želje?

I, kada se naša želja ne ostvari, kažemo - Božja volja. Svu odgovornost skinemo sa sebe, ne shvatajući da smo sve vreme imali ono što nam je potrebno da bismo ostvarili naše snove. Imali smo potencijal kog nismo iskoristili jer nismo ništa preduzeli povodom njega, već smo čekali da se desi samo od sebe. A, ništa u životu ne dođe samo od sebe. Za sve je potrebna akcija.

Jedna od ideja koja se promalja knjigom Atomic Habits jeste da je za bilo kakve promene u životu neophodno promeniti kako doživljavamo sebe. Neophodno je da promenimo vlastiti identitet.

Ako je naša odluka bila da napišemo knjigu, mi ne doživljavamo sebe kao pisca sve dok je ne napišemo. Pa čak i kada je napišemo, ako nam se aktivira sindrom uljeza, verujemo da i dalje nismo pisci i da će nas kad-tad uhvatiti u našoj prevari i da će zbog toga nastati čitav skandal.

A šta zapravo znači biti pisac? Kako se identifikovati kao jedan?

Prvo moramo da se zapitamo šta čini jednog pisca? Šta to pisac radi da bi ga tako zvali? 

Pisac piše. I, onda shvatimo da sve što bi trebalo da radimo da bismo se identifikovali kao pisac jeste da pišemo. I, upravo to će nam pomoći da shvatimo šta je neophodno da radimo kako bismo napisali knjigu.

Zvuči prosto, sedi i piši i ti si pisac, ali većina ljudi koji imaju želju da napišu knjigu odlažu pisanje dok se ne ostvare određeni uslovi, i ti uslovi se najčešće nikada ne ostvare i ljudi provedu život pričajući kako bi voleli da su napisali knjigu, a sve što je trebalo da urade jeste da sednu i da pišu.

Neil Gaiman je imao idealno rešenje za taj problem identiteta kada je prvi put trebalo da čita naraciju svoje audio knjige. Kada mu je bilo saopšteno da bi to trebalo da radi, uplašio se. Kako ću ja to, mislio je. Ja to nikada nisam radio! Ja ne znam kako se izražajno čita, kao što to glumci rade…

Ali, onda je odlučio da će da se pretvara kao da je neko ko to inače radi, i radiće upravo ono što bi taj ko se bavi naracijom radio i snimio je naraciju. Ne jednu, već gotovo za svaku svoju knjigu.

Isti princip možemo da primenimo na bilo šta. 

Ako želimo da prestanemo da pušimo, pravimo se da smo neko ko ne puši i radimo ono što bi oni radili.

Ako želimo da smršamo, pravimo smo da smo neko ko je fit i radimo ono što bi ono radili.

Vremenom, taj lažni identitet postaće naš i mi ćemo stvarno postati pisac, nepušač ili fit, ne zato što smo sebe nekako slagali da smo to što nismo, već zato što smo proveli izvesno vreme donoseći odluke koje će nas voditi ka novom identitetu kog ćemo lakše prihvatiti.

Ako iz dana u dan pišemo, i tako nekoliko nedelja ili meseci, postane bude nam lakše da se identifikujemo kao pisac.

Slično tome, ako svaki put kada je vreme za cigaretu mi ne odemo na puš-pauzu, vremenom shvatimo da smo zapravo nepušač jer smo proveli izvesno vreme donoseći odluke koje nepušači donose.

Šta neko fit radi? Donosi ispravne odluke po pitanju ishrane i fizičke aktivnosti. Dakle, ako hoćemo da budemo fit, pravimo se da smo neko fit, odlazimo redovno na treninge i jedemo samo hranu koja je dobra za nas i ubrzo će nam biti mnogo lakše da se identifikujemo kao fit.

Dakle, da bismo istrajali u našim odlukama, moramo da stvorimo novi identitet.

U početku će biti teško, jer se nećete osećati prijatno. Prosto, nismo navikli na taj novi identitet, ali vremenom, što više ispravnih odluka donesemo, što više puta budemo svojim delima potvrdili naš novi identitet, to će biti lakše da nove odluke postanu trajne.

Gledaćemo na svaki dan kao na priliku da sebi samima dokažemo da smo vredni našeg novog identiteta. 

Ako to predstavimo kao neko glasanje, ako s jedne strane imamo jednu, a sa druge strane drugu verziju sebe, i ako bismo glasali za verziju koju bismo želeli da budemo, trebalo bi da svaku mikro odluku doživimo kao novi glas za jednu ili drugu verziju.

Recimo da smo odlučili da prestanemo da pijemo, svaki put kada odbijemo piće glasali smo za nas koji ne pije, a svaki put kada popijemo piće glasali smo za nas koji pije. Na kraju, glasovi se sabiraju i ako smo više puta odbili piće nego što smo popili nešto, mi smo neko ko zapravo ne pije.

Ako želimo da pišemo, svaki put kada sednemo da pišemo mi glasamo za nas kao pisca, a svaki put kada nađemo izgovor zašto ne možemo da pišemo, glasamo za nas kao nekog ko nije pisac. I na kraju, kada se glasovi saberu, jedan od naših identiteta će pobediti.

Ostvarite 50% popusta prilikom kupovine bilo koje od naših knjiga recepata. Pri plaćanju unesite kod knjiga50.

Ako želite da podržite naš kanal, kupite neke od naših suvenira ili učinite to putem PayPal-a.

Srdačan pozdrav,

Ivan i Sanja