Da li možete da vjerujete da je ovo crtala ista osoba? U razmaku od par mjeseci?
Ako ste pomislili da je iskustvo odradilo svoje. Nije. Pored dvoje male djece teško da sam imala baš toliko vremena da od totalnog antitalenta dođem do solidnog amatera.
Pa šta je onda?
Strah. Njegovo prisustvo i njegovo daleko odsustvo.
Kad mi je Iva poturila da joj po prvi put nacrtam Mini, nije me bilo strah. Ali kad mi je dala flomaster, e bogomi jeste. Zašto? Zato jer mi je svo vrijeme dok sam crtala na pameti bilo da nemam prava na grešku. Da ne mogu da ispravim ono što nacrtam. Da ja ne smijem da pogriješim. I zbog toga je nastala kvazimodo Mini, koja nije mogla da prođe ni kod djeteta od tri godine.
Da sam samo sebe pustila da crtam, Mini bi zasigurno drugačije izgledala. Da sam samo bila prisutna, kao što sam bila prisutna dok sam crtala crtež desno, možda ne bi bila savršena, al bi Mini bila Mini.
Kad god smo pod pritiskom da ne smijemo da pogriješimo, sigurno ćemo pogriješiti. Mnogo više nego da smo se samo bacili na posao, pa ko šta ponese.
U svemu čega se dohvatimo ne možemo biti dobri. Ali možemo biti prisutni. I to je dovoljno.
P.S. Ako želiš da započneš pisanje svog Dnevnika i upoznaš se sa mojim programom, javi se za besplatnu konsultaciju.
Sve najbolje,
Milica
0 comments