Neki dan u bašti kafića čuje se razgovor dve žene u četrdesetim – jedna od njih nije uporno ponavljala: meni bog nije da ovo pa meni bog nije dao ono...
Iako možda zvuči kao nešto što mi ne bismo izgovorili, nije baš tako.
Izgovaramo itekako slično na svakodnevnom nivou samo drugačije formulišemo, a i kad ne izgovaramo osećamo se kao da nam stalno nešto fali.
I tada ne pomišljamo da smo u ulozi žrtve, ne. A ne pada nam na pamet da možemo bilo šta što nam fali da poklonimo sami sebi. I ovo može da zvuči otrcano u kontekstu filozofija i psihologija novog doba ali suštinski je tačno.
Ogrezli smo u materijalno i ne vidimo dalje od nakita, odeće, putovanja, kola...
Uz to, najčešće se kuka da se nema vremena, i najčešće je to tačno, ali kako ga možemo produžiti? Opšte je poznato da je vreme relativna stvar i na treba nam Ajnštajn da nas u to ubedi: i sami znamo kad radimo nešto što nam prija leti, vreme provedeno u vremenu koje nam ne prija puž je.
Iako je u našim rukama, i iako je stvar kako ga provodimo – mi našim vremenom gotovo da ne baratamo. Barataju tamo neke okolnosti, opet iz ove materijalne ravni.
Kad smo poslednji put sebi poklonili sat vremena? Tim rečnikom i tom namerom. Da uradimo nešto što nas raduje, ispunjava, oplemenjuje na bilo koji način. Ok, idemo na trening ali nam je to obaveza. Pojedemo lep obrok ali brojimo kalorije. Kada smo poslednji put sebi poklonili nešto u čemu uživamo a što je dugoročno dobro?
Mora malo i da smeš, piše na kafeu u kom se odvijao razgovor između dve pomenute žene.
A mi često ne smemo, ne znamo šta smemo, dopuštamo drugima da nam dozvoljavaju, sami sebi ne dozvoljavamo.
Zato smo kreirale program kojim poklanjate sebi znanje, vreme i mesto za sebe i svoje pisanje baš onda kada vama najviše odgovara, da se otkrivate, da oslobađate i kreirate svoju priču, pravu autentičnu priču. Sve to kroz pisanje. Terapeutsko.
Pa da dani više ne lete nego da ih s uživanjem udišemo jer znamo da se svaki dan otkrivamo i da imamo proverene alate i smernice za to. I da uz to naučimo i zašto se nekada okrivljujemo, u ulogu žrtve stavljamo i sebe sprečavamo da kreiramo iako to najviše želimo.
Program je podeljen u 4 modula:
Kako i zašto terapeutsko pisanja?
uspostavljamo svoja pravila za pisanje i oslobađanje autentične priče
trgamo za najboljim mestom i vremenom za to
svesno ga nalazimo i sebi obezbeđujemo
Ko sam ja?
- osvešćujemo kakve misli i emocije te trenutno obuzimaju i kako da ih načiniš da rade za tebe (a ne protiv tebe)
- ispitujemo prostor oko tebe i unutar tebe: kakav je trenutno, kakav hoćeš da bude
- definišemo magične rekvizite i unutrašnje mentore kao i situacije u kojima ti služe
Ko su drugi?
- istražujemo tvoje unutrašnje kritičare: odgovaramo na pitanje odakle su došli i kako da ih se oslobodiš
- pretresamo sve blokade koje stoje na putu tvom stvaralaštvu i razgrađujemo ih
- otkrivamo ko je podrška tvom kreativnom radu i kako da je maksimizuješ
Koja je moja priča?
- učimo o putu heroja: šta je i koje sve korake podrazumeva
- kreiramo tvoju autentičnu priču baziranu na tvom dosadašnjem putu
- definišemo dalji rad na tvojoj priči: šta je od nje za deljenje sa svetom a šta ostavljaš za sebe
Kroz kurs svakodveno sebi poklanjamo vreme za sebe i svoju autentičnu priču.
Nakon više od 20 lekcija, ni fizički ni psihički ni emotivno više nismo isti: stojimo uspravno podignute glave, s osmehom teramo od sebe sve što nam ne treba i pričamo priču koja nam je najvažnija.
0 comments