"Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi", reče Duško Radović pa me je to inspirisalo da vam postavim par pitanja.

1.Kako vi pokazujete ljubav? (rečima, delima, dodirom, uslugama i ustupcima, hrabrenjem i pohvalama, nečim sasvim desetim?)

2.Kako vaše dete zna da ga vi volite?

Koje su to situacije kada se ono rastopi od miline i samo oseti potrebu da pruži rukice i kaže "volim te"? 

Šta se tada dešava, šta radite, gde ste?

Drugo važno pitanje za vas je:

Kako vi znate da neko voli vas?

Još nisam upoznala roditelja koji ne voli svoje dete, ALI jesam upoznala dosta onih koji ne znaju to da pokažu tako da dete to oseti i sa sigurnošću zna. 

Razlog tome može biti

• što su roditelji okupirani sobom ili partnerskim odnosom,
• što su usmereni na životne probleme da ljubav podrazumevaju,
• što su usmereni na to da sve urade baš kako treba (kao da tako nešto postoji ;)) i da se boje da ne razmaze dete da prosto zaborave na nežnost, na toplinu, na snagu toga što se iz iskrenog toplog obraćanja i dela može postići. 

Ljudi koji ne znaju da iskažu nežnost ili se ustežu da pokažu ljubav su uglavnom oni isti koji ni sami nisu dobili to dok su bili deca. Pa sada ili ne znaju kako to da urade ili im je neprijatno (jer je za njih to novo iskustvo).

Jer kako ćeš da daš nešto što nisi osetio, iskusio, doživeo? Kako da znaš nešto što te niko nije naučio kako da uradiš?

Ipak, to što u detinjstvu možda nismo imali model koji je širio nežnost nije izgovor da se ne trudimo da sada u odaraslom dobu to naučimo.

Jer to podjednako treba i lekovito je i onog ko ljubav daje i onog ko ljubav dobija.

Neću danas više da dužim o uobičajenom iskazivanju ljubavi, na koji god način da vama i vašem detu prija. Ako ste odgovorili na pitanja sa početka mejla, mnogo će vam lakše biti da osvestite koji su to.

Ono na šta želim da vam ukažem su povremeni, ali samo vaši RITUALI. One sitnice, koje radite svesno i namerno i koji u vašoj porodici postaju nešto što spaja i jača. 

To su obično male stvari - da zajedno pravite i jedete sendvič nakon treninga. Da bombone sipate u omiljenu činiju i vi dete i ih jedete po nekom rasporedu po bojama. Da subotom prepodne idete na kolače. Da svakog leta odete na 3 dana na neko novo mesto. Da pregledate slike u telefonu kada se vraćate sa nekog putovanja i odvojite one koje ćete da sačuvate i izradite.

Uopšte nije bitno šta je to, važno je da to radite zajedno i da je to nešto na šta i vi i dete na neki način računate i da je to nešto u čemu uživate.

To je neka "vaša stvar". 

To je ono što se u literaturi naziva "lepak ljubavi". 

To je ono što odnos čini jačim, ljubav veću, osećaj prihvaćenosti intenzivniji a samopoštovanje i samoprihvatanje jasno učvršćenim. 

Kako dete raste tako će se menjati, ali to je ono čega se sa toplinom setimo kada se osvrnemo u prošlost. 

Da li ste vi imali sa svojim roditeljima neke rituale? Da li ih se sećate?

Za kraj vas ostavljam sa rečima spisateljice Brankice Damnjanović, 

"I tačno se vidi ko je odrastao obasipan ljubavlju roditelja dok je bio dete. Kakve god da ga životne nedaće pogode godinama potom, senka na licu ne gasi toplinu u oku i čistotu u srcu. Takvi ljudi su možda imali sreće, ali su njihovi roditelji svakako imali pameti. Znali su da je ljubav najbolja investicija u zdravo potomstvo."

Do idućeg mejla, uživajte u letu.

Milena