Sinoć u šetnji sam srela mamu jednu moje "stare" klijentkinje.
"Stara" klijentikna je imala 10 kad je dolazila kod mene :) , a sa sadašnjih 16 srce joj je slomljeno i očajna je jer momčić u koga je zaljubljena ne daje ni 5 para za nju.
A mama je očajna jer je ćerka očajna a ona ne može da joj pomogne.
I sad, možete zamisliti kako pati jedna nežna mlada dušica kad je ostavio prvi momak? Sećate se prvog ljubavnog razočaranja?
Znam da su vam (nam) većini ovde deca mala, ali možete li da zamislite svoje dete kako tako pati, a vi tu ništa ne možete?
Razmišljam koliko puta u životu jednog roditelja se desi situacija kada MORA da svesno NE deluje spasilački i da bude samo puki posmatrač u životu svog deteta, a dete se sa nečim bori.
Sećam se da mi je pričao tata kako je mama, na povratku iz Beograda, kada su me preselili tamo da studiram, preplakala ceo put do Kraljeva.
Govorila je: "To je to. Šta smo do sada uradili, uradili smo. Ona se u našu kući više neće vraćati da živi. Studiraće, zaposliće se, udaće se... Šta ako je nismo naučili svemu što joj treba? Da li će moći? Šta ako... Kako će sama...?"
Znajući mog tatu, on je sigurno odgovorio nešto u stilu: "U našu kuću uvek može da se vrati ako poželi, a radili smo najbolje što smo znali. Sad je na njoj. Mi smo i dalje tu ako zatreba, ali neće joj trebati."
I zaista, nikada više nisam živela-živela u toj kući. Dolazila, prolazila, vikendovala, ali to i jeste bio zapravo moj rastanak iako naravno u tu kuću idem vrlo često.
Ali sada kad sam roditelj razumem tu težinu.
Mi možemo, ali za njih ne valja
- da pitamo u parku da se sa drugima igraju,
da raspravljamo zašto je Pera oduzeo loptu i da grdimo Peru,
da se ljutimo jer je Mia izbacila naše dete iz igre,
da pitamo učiteljicu zašto je ovo četvorka a ne petica...
Možemo da ispravljamo sve krive Drine umesto našeg deteta, ali uvek se setite:
Danas gradimo njihovu otpornost, emocionalnu snagu, samoprihvatanje, samopouzdanje koje će ih pratiti na putu ne samo detinjstva nego i kroz tinedjžersko i mladalačko doba.
Kad god poželite da uskočite i rešite umesto svog deteta neki problem, zapitajte se šta će raditi i kako će rešiti situaciju kada ja ne budem tu?
To ne znači da nećemo nikad reagovati i da ćemo ih pustiti uvek same da se bore. Naša podrška i umeće rešavanja konflikta koje mi kao odrasli imamo su važni. Važno je tome da ih naučimo, a to možemo samo primerom.
Važno je da ih naučimo da se zauzmu za sebe.
Da veruju u sebe i da imaju stav da šta god se desilo - nekako ĆU se snaći. BIĆE SVE OK i ako je sada teško.
Važno je da ih naučimo da oni vrede i da su vredi ljubavi drugih ljudi. A to dolazi od nas roditelja.
Kako to da uradimo?
Samo neki od načina su:
- da se u našem domu i u našoj ljubavi uvek osećaju sigurno i dobrodošlo (to je ono tatino "kući uvek može da se vrati i mi ćemo joj pomoći kada bude trebalo). Neka se dete oseća povezano i sigurno u vašem odnosu.
- da ih izlažemo i manje prijatnim zadacima i obavezama jer život nije samo cveće i proleće
- da prihvatamo neprijatne emocije i ne pričamo o njima kao da su bauk ili da je nešto čega se treba što pre otarasiti (utopiti u čokoladi, kasnije alkoholu ili nekoj drugoj zavisnosti)
- da prihvatamo greške oberučke i da iz njih učimo a ne da kritikujemo i šibamo sebe (ili dete) jer je pogrešilo
- da probamo da sagledamo stvari objektivno (koliko god to možemo) i naučimo dete da razmatra stvari i iz tuđih cipela
Još mnogo predloga i konkretnih tehnika, saveta i predloga knjiga sam podelila sa vama u video predavanju "Kako podići samopouzdano dete" koji traje 2h i čiji snimak do 5. jula može kupiti po ceni od 3500 dinara/40e iz inostanstva zbog provizije.
Prijavite se OVDE (još 2 dana).
Iskoristite leto da ojačate odnos i samo dete pre novih izazova koji ga čekaju na jesen.
Pišite mi ako imate još pitanja. Ne ustežite se.
Do sledećeg mejla, pozdravljam vas.
Milena
0 comments