Ima li šta bezbrižnije od pravljenja kula u pesku? 

Ako je peščana plaža, resuresa imaš koliko hoćeš - i vode i peska i vremena (na odmoru si, brate mili, pa puni i obrći kofice do mile volje).

Kako je onda moguće da tako bezazlena stvar nekome bude predmet frusracije?

Dve ležaljke od nas, plavokosa šestogodšnja devojčica bi da pravi kule, ali neće sama. Vidim da su novi na plaži jer smo mi tu već sedam dana i sve sam ljude popamtila.

Njena mama, očito umorna od puta (a možda i posla koji je obavljala pre odmora), posle petog "uzmi sama pa pravi" počinje malo glasnije da govori "Pa što ne pitaš ove devojčice da se igraju sa tobom?", misleći na moju decu.

Znate to, kad malo glasnije pričate, pa zapravo vi umesto deteta postavljate pitanje trećoj osobi u nadi da će ta treća osoba da se ponudi sama?

Ne znam da li ste vi takav roditelj, ja jesam bila dok nisam shvatila da to češće posrami decu nego što ih zapravo navede na željeni korak pa sam prestala to da radim.

I sad, plavokosa malecka neće ni da pita, ni da proba sama. 

"Molim te, mama, šta ako mi ne uspe?"

Vidiš na licu deteta da strepi da li će joj se kula lepo istresti/izvaditi iz kofice i da ako neće, to će za nju biti dokaz da ne ume.

Možda i mnogo dublje (pogrešne) zakljčke o sebi ona iz toga izvlači (da je nesposobna, da će joj se neko smejati, da mora da uspe inače...).

Nervira se, moli mamu da pomogne, sve puni peskom, donosi vodu ali da okrene koficu ni za živu glavu.

Odustaje od aktivnosti i tužno brlja po pesku. Od kule ni traga- stoji zarobljena u kofici.

Da nisam imala takvo dete i da ne radim sa takvom decom, verovatno ne bih ni obratila pažnju na tu scenu. Ovako, tačno znam scenario i osećanja, i njena i mamina.

Moja Sofija je svojevremeno govorila:

-Ne mogu, mama. Ne znam da x (npr. crtam).

-Ne znaš JOŠ uvek da nacrtaš sve, ali učiš! Kako si nacrtala sve ovo prethodno? Vidiš da ipak umeš.

Polako, znam da ti je naporno, ali ne žurimo nigde. Samo vežbamo. Ja sam tu ako ti zatreba pomoć.

-Ne mogu teško mi je, kaže ona već uznemirena. I odustaje.

A ja razočarana što je odustala.

Sa Sofijom je od malena bilo tako.

Ista ja kad sam bila mala - ako je teško, a ti lepo odustani ili se bar povuci.

Zato me to toliko i nervira. :)

"Bolje da drugi misle da nećeš nego da ne možeš ili ne umeš." 

To je bila moja odbrana dok sam odrastala, a da je nisam ni bila svesna.

Ona mi je čuvala sliku o sebi. U fazonu "mogu, al neću" a u stvari verujem da ne mogu.

Sada to nije tako jer sam radila mnogo na tom delu sebe - da sam ja ok iako nešto ne umem.

Mlađa ćerka je, naravno, skroz druga priča. Ona kao da je omnipotentna - sve može, sve hoće da proba, nema frke i drame, ne odustaje već se navraća po 100 puta da vežba. Često ni ne vidimo kada je usvojila nešto, samo dođe sa novom veštinom.

Ali sa starijom, Sofijom, je mnogo bilo toga na gurku, i to dugo.

Pokažeš,

pa pokuša,

pa oplače jer ne ume,

pa odustane,

pa neće i duri se,

pa se vrati da pokuša ponovo,

pa kad uspe očekuje aplauz.

Očekuje da sve iz prve uspe. Ako ne uspe, odmah je drama.

Kako su, bre, tako različite kao da nisu od istih roditelja često se pitam?

Znam da uticaj ima i temperament deteta, i naše ponašanje, i naša očekivanja. 

Valjda kod prvog deteta sve misliš da mora da bude po PS-u (standradu) pa zatežeš i insistiraš na nekim stvarima koje zapravo više štete detetu nego što koriste.

Nismo mi to kao roditelji radili namerno (kao što verujem da niko to ne radi namerno), niti smo toga bili svesni.

Niti mi imamo to da želimo da nam dete bude najbolje.

Niti je grdimo ako ne uspe u bilo čemu jer stvarno greške smatramo delom učenja.

Zato sam prošle zime sela sam i istraživala, čitala, slušala i na kraju popisala sve ono što značajno utiče na samopouzdanje dece.

Shvatih da sam, uzimajući zdravo za gotovo neke rečenice koje automatski izgovaram i neke stavove koje manifestujem zapravo dosta doprinela tome.

I tako je nastalo video predavanje (koje je nekada bio uživo vebinar) "Kako podići samopouzdano dete".

Pre nego što sam napravila predavanje, isprobala sam i prilagodila sve o čemu pričam najpre svom odnosu sa starijom ćerkom.

Da li je dalo rezultata?

Pa možda će biti dovoljno da vam kažem kako je Sofija provela vreme na plaži.

Sama je došla na ideju da oslika kamečiće koje će da prodaje za 10 centi. Od novaca koji skupi, rekla je, kupiće sladoled. 

Za minut se organizovala sa sestrom, flomasterima su bojili glatko kamenje i sama, bez trunke zadrške je ljubazno išla i nudila ljudima okolo. Naravno, sve je rasprodala i častila je sebe i sestru sladoledom.

Sreća na njenom licu zbog uspeha - očita. Oči se cakle, osmeh od uha do uha.

Osećaj -"svet je moj".

Samopouzdanje i samostalnost "odoše u nebesa".

Ja gledam i ne verujem d aje to ono isto dete koje je pre godinu dana i samo kenjkalo zbog svakog neuspeha, i nije preuzimalo na sebe ni rizik ni odgovornost.

Ako biste i voleli da vaše dete raste samopouzdanije, snimak predavanja "Kako podići samopouzdano dete" vam sigurno u tome može pomoči, ako primenite informacije iz njega. Možete ga kupiti do 5. jula po ceni od 3500 dinara iz Srbije/40e iz inostranstva (zbog taksi i provizija).

Usvojićete sve što vam je bitno kako biste i vi svom detetu pomogli da nauči da:

1. ohrabri sebe,
2. da ne odustane kod prve prepreke,
3. da jasno i glasno kaže šta mu smeta i da traži rešenje
4. da postiže i pokazuje mnogo od onoga što ume-zna-može
5. stvarno još mnogo toga što se tiče izgradnje otpornosti i samopouzdanja

Poručite predavanje na ovom LINKU.

U nadi da nas vedri i sunčani dani čekaju i kod kuće a ne samo na moru, pozdravljam vas.

Milena