Prvi put kada svoje potrebe uzmeš ozbiljno, moguće je da ćeš se osećati kao da si nekoga izneverila.
Znam. Zato toliko odlažeš.
Volela bih da ti pojednostavim tu misao koja ti se čini prekomplikovana i zbog koje stavlno govoriš sebi " samo da još..." ( dete počne da spava, izbiju zubi, adaptira se na vrtić, dobijete kredit, promeniš posao...)
Dogovoriš vreme za sebe, a onda razmišljaš da li bi ipak trebalo ranije da se vratiš.
Kažeš da ti je nešto previše, pa odmah počneš da objašnjavaš koliko voliš svoju porodicu i koliko si, inače, spremna da se potrudiš. Kao da svaka tvoja potreba mora da prođe kroz dokazivanje da si dovoljno dobra majka da bi smela da je imaš.
A baš tu postoji jedan deo priče o majčinstvu koji nam stalno izmiče.
Verujem da znaš da sam trenutno na konferenciji dr Gabora Matea u Vankuveru, i da sam prešla ovaj ogroman put počastvovana pozivom da budem predavač.
Ovde ostavljam neke uvide koje sam pretočila u čitave module kada mi je, početkom godine, stiga pooziv za ovaj događaj.
Moj učitelj, dr Gabor Maté, oslanjajući se na rad Žan Lidlof, govori o tome da se rađamo kao očekivanje.
Dete celim svojim bićem očekuje okruženje u kom će njegove potrebe biti prepoznate, u kom postoji neko ko će ga prihvatiti, zaštititi i odgovoriti na njegov poziv. To očekivanje pripada samoj njegovoj prirodi. Dete NE OČEKUJE. Ono samo rađa se kao očekivanje.
Majka je bebino primarno okruženje. Njen glas, dodir, način na koji je uzima u naručje i vraća joj osećaj sigurnosti čine veliki deo sveta koji beba upoznaje. To može samo ukoliko zna kako da se poveže sa sobom.
A otac je majčino primarno okruženje u odnosu koji zajedno grade. Način na koji je vidi, čuje i podržava, koliko uz njega može da se osloni i koliko odgovornosti za njihov zajednički život zaista dele, ulazi i u iskustvo njenog majčinstva.
Zato dobrobit deteta obuhvata i dobrobit njegovih roditelja.
Briga o majci i ocu pripada brizi o detetu, jer i oni žive u odnosima koji mogu da ih podrže, odmore i daju im prostor da budu prisutni.
Upravo zbog toga mi je važno da u razgovoru o bebi postoji stvarno mesto i za tebe. Za ono što ti se događa dok brineš, za podršku koju imaš, za tvoje zadovoljstvo životom koji svakog dana stvaraš.
A ti si u taj život ušla i sa sopstvenom istorijom.
Možda si još kao devojčica postala ona koja razume, koja može da sačeka i koja oseti kada je bolje da svoju želju ostavi za kasnije. S vremenom si u tome postala toliko dobra da danas i drugi i ti podrazumevate da ćeš se snaći, prilagoditi i moći još malo.
Gabor kaže:
„Kao dete nemaš izbora. Pitanje je možemo li, kao odrasli, da razvijemo tu mogućnost izbora.“
Ta mogućnost izbora je početak prelaska iz zone komfora u zonu rasta.
Jer u svojoj zoni komfora možeš da budeš premorena, a da ipak vrlo dobro znaš kako se u njoj živi.
Znaš kako da preuzmeš i izdržiš, kako da odložiš sebe i sačuvaš poznati poredak. Kada pokušaš drugačije, pojavi se nelagoda, čak i kada si donela sasvim razumnu odluku da odmoriš.
Rast počinje kada razumeš tu nelagodu dovoljno dobro da možeš da ostaneš uz svoju odluku. Kada podršku dogovoriš unapred i dozvoliš sebi da se na nju osloniš. Kada svoju potrebu izgovoriš dok još ima prostora da se nešto promeni.
U knjizi The Myth of Normal, Gabor piše:
„Pojava novih izbora umesto starih, unapred programiranih obrazaca siguran je znak da se naše autentično ja ponovo budi.“
Zamisli kako ta rečenica izgleda u tvom životu.
Popodne koje si sačuvala za nešto čemu se raduješ zaista ostaje tvoje.
Posao koji želiš da razviješ dobija svoje vreme.
U razgovoru sa partnerom uspevaš jasnije da kažeš šta ti treba, a dogovorena podrška počinje da se vidi u tvom danu.
Sve više odluka uključuje i ženu koja si ti, sa svojim željama i pravcem u kom želi da raste.
Tvoje dete je zadovoljnije, a ti spoznaješ svoje majčinske supermoći ( da, zaista ih imamo, samo ih neke od nas skoro nikada ne upoznaju, na žalost).
Upravo taj prelazak sam razlagala stvarajući Njenu eru: kako da prepoznaš obrasce koji određuju tvoje majčinstvo i otvoriš prostor za izbore koji podržavaju život kakav želiš da živiš.
Uz još jednu Gaborovu rečenicu iz njegovog razgovora sa Jayem Shettyjem koju bih volela da poneseš sa sobom:
„Buduće generacije darujemo radom na sebi; ne pokušavajući da budemo bolji roditelji, već tako što se zaista bavimo onim što nosimo u sebi.“
Tvoja snaga je već tu. Svakog dana je vidiš u svemu što uspevaš da izneseš. Kroz Njenu eru želim da te osnažim da deo te snage usmeriš i prema sebi, tako da se promena oseti u tvom odmoru, odnosima i onome čemu se ponovo raduješ. Tvoj rast je neizostavni deo dobrobiti tvog deteta i cele porodice. Svaki put kada prepoznaš stari obrazac i otvoriš mogućnost za drugačiji izbor, stvaraš više prostora i za sebe i za odnos sa svojim detetom.
Poziv u Njenu Eru je ovde.
Vanja
0 comments