Ovaj februar me je testirao na više životnih polja.
Više sam bila bolesna nego zdrava (i ćerka i ja), što je samo po sebi bilo izazovno i često me je vraćalo na to koliko se retko osećam zahvalno kada smo svi porodično zdravi.
Početkom februara sam se napokon vratila na treninge i bila presrećna zbog toga, a onda sam morala u više navrata da ih otkazujem jer prvo dete nije dobro, pa ja nisam dobro, te sam gubila momentum i kontinuitet.
Morala sam da otkazujem i pomeram seanse sa klijentima, kasnila sam sa snimanjem lekcija za izazov EMOCIJE I HRANA jer bih ostajala bez glasa. Spavala sam u proseku 4 sata tokom noći.
Imala sam velike planove za februar i nekako je sve otišlo u suprotnom pravcu.
Često sam se osećala umorno, preplavljeno, isfrustrirano, tužno, bespomoćno.
Ovakav jedan period bi me nekada definitivno uveo u fazu prejedanja.
Mogla sam da se hranim *normalno* i *zdravo* samo onda kada mi je u životu sve posloženo i kada nema nekih nepredvidivih situacija i intezivnih emocija.
Međutim, čim bi se desilo nešto što bi me izbacilo iz moje striktne rutine (bilo da je to bolest, neka situacija na poslu, neki stresni događaj, promena nekog plana) to bi bio kraj.
Frustracija. Očaj. Ljutnja. Tuga.
I razne druge emocije sa kojima nisam znala kako da se nosim, te bih se okretala hrani.
Jednom rečju, bila sam totalno NErezilijentna.
Moj nervni sistem je predugo bio u modu preživljavanja tako da bi me i neke minorne svakodnevne stresne situacije izbacivale iz takta.
Isto kao što bi me i jedna kockica čokolade okinula na prejedanje.
Kada predugo potiskuješ emocije i žudnje - to se dešava. Eksplozija. Osećaj da nemaš kontrolu.
Falile su mi veštine adaptacije i emocionalne regulacije. Od toga je satkana rezilijentnost ka kojoj svi treba da težimo.
Rezilijentnost nije konstantna smirenost, osećanje prijatnih emocija 24/7 i bivanje *pod kontrolom*.
Rezilijentnost se gradi i to je veština prilagođavanja i vraćanja u smireno stanje (emocionalna regulacija) nakon nekog stresnog događaja ili perioda.
Rezilijentnost je umeće osećanja i proživljavanja čitavog spektra emocija.
Rezilijentnost je učenje kako da se pobrinemo o sebi kada nam je teško i kada nismo dobro.
Rezilijentnost je traženje podrške.
Da, ovakav mesec bi me nekada nokautirao i uveo u fazu prejedanja i dobro poznati obrazac povlačenja, odustajanja i izbegavanja.
Međutim, to se nije desilo ovaj put.
I to ne znači da mi je bilo lako. Da sam bila stalno smirena i pribrana. I da nikada nisam koristila hranu da se malo oraspoložim. Daleko od toga.
Osećala sam i frustraciju i ljutnju i strah i preplavljenost i dosadu i usamljenost.
Ali sam ih OSEĆALA. Do koske. I validirala sam te svoje emocije i govorila sebi da je normalno da se tako osećam.
I tražila sam podršku i pomoć.
I primenjivala sam sve što sam naučila do sada kako bih se regulisala i umirila jer sada imam još jedno malo biće kom treba da pomognem da se reguliše i umiri.
I obraćala sam pažnju na svoje misli i izvlačila sam se iz katastrofiziranja i "sve ili ništa" razmišljanja jer nekada i svojim mislima dodatno pogoršavamo svoje raspoloženje.
Nisam govorila sebi: "E pošto si propustila dva treninga, nemoj uopšte da ideš, sačekaj 1. mart pa kreni ispočetka". Nisam otišla možda na 8 treninga, ali sam otišla na 4. Bolje išta, nego ništa.
Nisam se nekontrolisano prejedala jer eto, ne mogu da se držim svoje savršene ishrane i loše mi je, pa daj da se prejedam sada dok je prilika i dok ne krenem opet na neki režim čim okolnosti budu opet idealne.
Nisam bivala predugo u otporu i pokušavanju da iskontrolišem nešto što nije pod mojom kontrolom.
Da, zakačili smo dva virusa i jebi ga. To je život.
Nekada bih danima ruminirala zašto je baš tako moralo da bude kad sam ja imala druge planove i tako bih ostajala još duže u tim neprijatnim emocijama i raspoloženju. Umesto da dozvolim sebi da se osetim isfrustrirano i razočarano i da se adaptiram i tražim rešenja za novonastale okolnosti.
Rad na svim ovim aspektima emocionalne regulacije će te dovesti do toga da se manje emocionalno prejedaš.
A ne to što ćeš sebi reći: "Neću više nikad, obećavam, poslednji put".
Da, poslednji put do nekog novog stresnog perioda ili dana, kada ćeš se opet okrenuti hrani jer nisi naučila kako da se pobrineš o sebi i kako da se umiriš bez nje.
A ako na to dodamo da si i na nekoj restriktivnoj dijeti i da ne daj Bože gladuješ i jedeš minimalno kalorija kako bi brzo smršala tek onda nećeš uspeti da se odupreš nekontrolisanom prejedanju.
Izazov sa prejedanjem je rešiv, ako je pristup takav da obuhvata rad na tvom emocionalnom opismenjavanju i emocionalnoj regulaciji. Sve ostalno je maskiranje simptoma.
O svemu tome detaljno pričamo na izazovu EMOCIJE I HRANA od 5. marta do 5. aprila.
Hajde da naučiš kako da osećaš više, da bi se prejedala manje!
Sve informacije o izazovu i formular za prijavu možeš da nađeš na linku ispod:
0 comments