Emocija koja se najčešće javlja kada smo predugo u borbi sa hranom, svojim telom i sobom je BESPOMOĆNOST.
Posle stida, ovo je moẓ̌da najizazovnija emocija. Bar je meni bila...
Ona nas tera da oslepimo na potencijalna rešenja, da se osećamo "zaglavljeno", da mislimo šta god uradili i koliko god se trudili, ništa se neće promeniti. A i ako se promeni, strah od povratka na staro nas paralizuje i ubacuje u ono čuveno "ma šta i da se trudim kad ću opet odustati/vratiti se na staro..."
Uz bespomoćnost često ide i nisko samopoštovanje i uverenje da nismo sposobni nešto da prevaziđemo ili da nešto *nije u redu sa nama*.
Javlja se apatija, emocionalna utrnulost i čest je osećaj hroničnog umora.
Tu je i prokrastinacija i povlačenje. Rešenje je nekada ispred nosa, ali nam izgleda kao nepremostiva planina i teško nam je da zatražimo podršku.
Da li ti je sve ovo poznato?
Ako se prepoznaješ i osećaš ovako pre svega želim da znaš da to nije odraz slabog karaktera ili nemanja discipline.
Osećaj bespomoćnosti dolazi nakon predugog bivanja u "bori se ili beži" stanju. Često ide ruku pod ruku sa burnout-om.
Ako se godinama trudiš da staviš ishranu pod kontrolu, ako si bila na desetinama režima, bezbroj puta kretala na treninge, pa odustajala, uspevala da smršaš, pa vraćala kilograme i vrtiš se u tom začaranom krugu predugo - nije ni čudo što si pregorela. Nije ni čudo što se osećaš bespomoćno.
Međutim, neophodno da znaš da se nećeš osloboditi tog osećaja ako nastaviš da preduzimaš iste akcije kao do sada.
Nećeš prevazići prejedanje sa nekim striktnim režimom, posramljivanjem sebe i stiskanjem zuba dok ne stigneš do xy kilograma.
Osećaš se bespomoćno zato što su te uverili da je prejedanje stvar manjka discipline, a to je daleko od istine.
Prejedanje jeste REŠIVO, ali ne uz jaču kontrolu, već uz razumevanje sebe i učenje veštine emocionalne regulacije.
Ako se trenutno osećaš zaglavljeno i bespomoćno u svojoj borbi sa hranom i telom pozivam te da se pridružiš jednomesečnom izazovu EMOCIJE I HRANA tokom kog ću deliti lekcije i konkretne korake koji će ti pomoći da počneš da procesuiraš svoje emocije bez prejedanja.
Emocije će postati prolazna stanja, a ne faze u kojima se osećaš kao da izlaza nema i da ti je potrebna hrana da se isključiš i pobegneš od svega.
Emocije će postati energija koja ti šalje bitne poruke koje počinješ pažljivo da slušaš jer u sebi imaju toliko vrednosti, a ne energija koja te toliko preplavi da ne možeš da funkcionišeš i racionalno misliš.
Moguće je da ti emocija bespomoćnosti sada govori: "Ma nema šanse da će ti ovo pomoći, samo ćeš opet baciti pare." ili "Ovo možda radi za neke ljude, ali ne i za tebe." ili te suptilno drži zaglavljenom uz onu čuvenu: "Nemaš sad vremena za ovo, nije trenutak."
I to je problematično sa emocijama ukoliko ne znamo da ih procesuiramo i dođemo u kontakt sa njima. Preplave nas i umanje našu mogućnost racionalnog i optimističnog razmišljanja.
Neretko ta bespomoćnost bude naučeni obrazac ponašanja i razmišljanja. Ušuškamo se u ulozi žrtve kojoj pomoći nema, ne zato što nam je lepo tu, već je samo poznato. U nekom trenutku smo možda zaista bili žrtva koja nije imala kontrolu u nekoj situaciji ili u nekim okolnostima i nije se osećala bezbedno, međutim, treba se zapitati da li je to realna situacija SADA I OVDE i koliko toga je ipak u našoj kontroli.
Sigurna sam da postoji jedan deo tebe koji veruje. Veruje da je moguće. Veruje da vredi pokušavati dok se ne ispliva na drugu stranu.
Jer šta je alternativa?
Za mene odustajanje nikada nije bila opcija. Zato sam uspela. Ne zato što sam Bogom dana ili pametnija od bilo koga.
Želim da to bude i tvoja mantra.
Odustajanje nije opcija.
Čekam te na izazovu!
Dođi da naučimo kako da osećamo više, a da se prejedamo manje!
Link sa svim informacijama je ispod:
0 comments