U procesu uspostavljanja mira sa hranom i telom od velike važnosti je da počnemo da osvešćujemo glas našeg unutrašnjeg kritičara/sabotera i da osvestimo da to što nam govori NIJE ULTIMATIVNA ISTINA.
Većina tih rečenica se ponavljaju godinama kao pokvarena ploča, toliko smo ih puta čuli da smo poverovali da su 100% istinite. Sada je potrebno da počnemo da preispitujemo te glasove, da naučimo da utišamo tog unutrašnjeg lažljivka ili kraljicu drame (kod nekoga je ovaj glas muški, kod nekoga ženski) i da svesno menjamo te glasove u one koje su podržavajući za nas.
Kako ovde pričamo o hrani i telu, ja ću se fokusirati na taj aspekt.
Pa koje su to laži koje nam često naš unutrašnji kritičar/saboter ponavlja?
"Ako daš dozvolu sebi da jedeš sve, nećeš biti sposobna da staneš, izgubićeš kontrolu!"
Ovaj glas često čujemo u procesu uspostavljanja mira sa hranom i telom i dolazi iz jednog mesta totalnog nepoverenja u naše telo i u nas same. Znam da je većina nas imala to iskustvo gubitka kontrole i da zbog toga veruje ovom glasu, ali razmisli kada je obično taj gubitak kontrole nastupio? Za većinu nas - nakon perioda restrikcije ili tokom planiranja ponovne restrikcije.
Primer: "Moram sada sve ovo da pojedem jer od sutra neću više nikada da jedem slatko..." ili "Jao pojela sam parče pizze, to ima previše kalorija, trener mi je rekao da to nikako ne smem da jedem. E sad kada sam već sve upropastila, daj da se prejedem, pa sutra krećem ispočetka..."
Ili se taj gubitak kontrole javio kada naiđe neka intezivna emocija ili smo gladni, ne unosimo dovoljno kalorija, preskačemo obroke i slično.
Zapitaj se da li si ikada zaista dala sebi dozvolu da jedeš svu hranu bez krivice i to je tako trajalo nedeljama/mesecima i konstantno si imala osećaj gubitka kontrole i konstantno si se prejedala?
Za većinu ljudi sa kojima sam ja radila - to nije bio slučaj.
Da, moguće je da nakon perioda fizičke i mentalne restrikcije imaš osećaj na početku da gubiš kontrolu jer si prosto željna sve te hrane, ali ukoliko istraješ i ukoliko uporedo radiš na svojim mislima i emocijama, to će se stabilizovati.
Zašto onda verujemo tom glasu u našoj glavi ukoliko nismo ni pokušali? Ukoliko znamo da to nije ultimativna istina jer postoje ljudi koji dali sebi dozvolu i ne prejedaju se non stop? Da li te možda taj glas sabotira i zbog njega si konstantno u začaranom krugu restrikcije i prejedanja? Daje ti iluziju kontrole, a zapravo je uopšte nemaš?
Razmisli o tome.
"Bićeš srećna, voljena, primećena, poštovaćete te, imaćeš savršen život... Kada budeš smršala."
Da sam dobila dinar svaki put kada sam čula ovu laž od svog unutrašnjeg kritičara...
Što je najtužnije, uspevala bih da smršam i uverila bih se da je to laž, ali to mi ne bi bila prepreka da iznova i iznova upadam u istu zamku.
Lagala bih kada bih rekla da mi se i dan danas ne desi da se javi misao: "Sve bi bilo bolje da si mršavija..." Samo što sada ne nasedam više. Naučila sam kako da utišam tog kritičara i znam da kada se on javi - tada mi je najviše potrebno saosećanje i zagrljaj. Znam da su ultimativna sreća i savršen život iluzija, a da moja sreća zavisi od broja na vagi - e to je TEK iluzija.
"Ostaviće te zbog neke mršavije, zgodnije i zategnutije..."
Sa mojim verenikom sam već 10 godina i za tih 10 godina gojila sam se i mršavila minimum 10 puta. Bila sam najmršavija i najdeblja u toj vezi. Razlika i po 20kg. Nikada nije prokomentarisao moj izgled u negativnom smislu niti mi dao jedan jedini razlog da se osećam uplašeno, odbačeno, neželjeno zbog svog tela.
Ali to nije sprečilo mog unutrašnjeg kritičara da mi konstantno ponavlja kako ću biti ostavljena zbog svog izgleda. I to se dešavalo i kada sam bila najzategnutija i najmršavija (jer uvek postoji neko lepši i zgodniji), a i kada sam bila najdeblja.
Znam da sigurno postoje neke od vas koje su bile u vezi sa nekim narcisom i manipulatorom i koje su možda doživele negativne komentare na račun kilograma i izgleda ili su možda i bile ostavljene zbog toga što su se ugojile. To boli. I žao mi je što ste to doživele.
Kako ne biste više privlačile takve muškarce potrebno je da poradite prvo na tom unutrašnjem kritičaru koji vas maltretira i odbacuje iznutra. Da prvo vi prihvatite sebe i budete spremne da budete tu za sebe i ako se desi da vas neko odbaci. Ne možemo kontrolisati reakcije i ponašanje drugih ljudi. Ima ih svakakvih.
Ja sam imala sreće da sam naišla na dobrog momka uprkos mojim nesigurnostima, ali sam svejedno živela u strahu. Zato je i meni bilo potrebno da utišam tog kritičara, da prevaziđem strah od napuštanja i odbacivanja i da poradim na svom samopoštovanju i samopouzdanju. Da ja prestanem da odbacujem i napuštam sebe. Verujte mi da nas to boli mnogo više nego odbacivanje od bilo koga drugog.
"Nikada ova emocija neće proći ako se ne najedeš. Idi prejedi se, od sutra nećeš više. Zaslužila si da pojedeš sve to."
Da li se zaista osećamo bolje nakon prejedanja?
Pa uglavnom ne. Možda se osetimo bolje u trenutku jer pobegnemo, zatrpamo, ugušimo te emocije, ali na duže staze nas to ponašanje košta.
Taj nagon bude toliko jak i naš mozak (kritičar/saboter) je spreman razne laži da izgovori u tom trenutku samo da bismo se "zaštitili" od tih neprijatnih emocija i da bismo išli linijom manjeg otpora.
Znam koliko je teško odupreti se tom nagonu, ali za početak je potrebno samo da se zaustaviš na minut-dva kada se on javi i da postaviš sebi par pitanja. Da osvestiš te misli, da osvestiš da je to laž, da osvestiš taj glas u svojoj glavi. Mnogo je lakše kada on izađe na svetlost dana i kada nije nešto "nepoznato" što te samo tera na prejedanje.
Zašto mislim da se sutra više nikada neću prejesti/da neću jesti xy hranu ako sada ne mogu da se oduprem? Šta će to sutra biti drugačije?
Ako znam da svaka emocija prođe i da otprilike traje oko 90 sekundi ako je ne hranim raznim negativnim mislima, zašto mislim da nikada neće proći ako se ne prejedem?
Muči me to i to, osećam se uplašeno/tužno/ljuto - kako će mi prejedanje pomoći da rešim ovaj problem?
Pojela sam kroasan u pekari jer sam bila gladna i sada se javila misao kako sam sve upropastila i da je bolje da se prejedem pa ću sutra sve ispočetka - da li sam zaista sve upropastila? Da li ovo moj unutrašnji saboter ide linijom manjeg otpora i daje mi nelogičan razlog za prejedanjem? Zašto je kroasan toliko loš? Odakle mi to uverenje? Ne samo da me kritikuje što sam pojela kroasan, već se sada nagovara i da se prejedem - da li želim da nastavim da ga slušam? Da li mi koriste ove misli?
Dala sam vam samo nekoliko primera laži koje nam naš kritičar/saboter govori. Prvi korak je da ih osvestite, drugi da prestanete da im verujete, a treći da shvatite da imate izbor. Ne možemo da biramo koja misao će nam se javiti, ali imamo mogućnost izbora kada se ona javi da reagujemo ili ne reagujemo na nju. Što manje budemo reagovali na tog kritičara i sabotera, a više jačali podržavajući glas u našoj glavi - život će nam biti lakši i bolji.
Nadam se da je današnji newsletter koristio.
Čitamo se sledećeg ponedeljka.
Gorana
0 comments