U današnjem newsletteru ćemo da pričamo malo o tome zašto se prejedamo i kada fizički nismo na nekoj restrikciji.
Često spominjem restrikciju kao jedan od vodećih okidača koji vode u prejedanje (pogotovo kompulsivno), ali restrikcija hrane ne mora da bude uvek i jedini razlog zašto se prejedamo.
Sada ću ti postaviti nekoliko pitanja. Odgovori na njih i razmisli da li se prepoznaješ.
Da li si na mentalnoj restrikciji?
Restrikcija hrane nije samo fizička restrikcija (male količine hrane, bivanje na nekom režimu/dijeti, zabranjivanje sebi omiljene hrane). Restrikcija može da se odnosi i na naš mindset. Konstantno osuđuješ sebe kada pojedeš određenu hranu, planiraš da jedeš manje/da izbaciš nešto iz ishrane od sutra/ponedeljka/prvog u mesecu, prati te konstantan osećaj krivice nakon konzumiranja hrane i slično. Sve to tvoj mozak porepoznaje kao mogućnost da će uskoro opet nastupiti neka restrikcija i pokušava da se zaštiti tako što će te navoditi da se sada prejedeš, jer ćeš možda "od ponedeljka" opet na neku dijetu/izgladnjivanje/zabranjivanje.
Da li se ponašaš loše prema sebi?
Samoobezvređivanje može da te dovede u poziciju gde se osećaš "zaglavljeno" i vrtiš se u svojim dobro poznatim sabotirajućim ponašanjima kada je hrana u pitanju, ali i sve ostalo u životu.
Da li si besna na sebe kada pojedeš malo više hrane ili nešto što "nisi smela" da pojedeš? Konstantno kritikovanje, invalidacija i nipodaštavanje sebe ne pomaže već odmaže na duže staze. Te emocije mržnje i gađenja prema sebi mogu da te motiviše u početku da kreneš sa nekom striktnom dijetom i rigidnim planom treninga, ali posle nekog vremena ćeš pregoreti. Odustaćeš. Isplivaće na površinu emocije koje su povezane sa nedostatkom samopoštovanja, osećajem nedovoljnosti i manje vrednosti, usamljenosti, jer tim ponašanjem napuštaš samu sebe, a kako bi potisnula te emocije, opet će krenuti faza prejedanja.
Sa druge imamo saosećanje prema sebi koje nam je najbolji prijatelj u procesu uspostavljanja mira sa hranom i telom. Saosećanje ne znači da ćeš se prepustiti destruktivnim ponašanjima, da nećeš voditi računa o sebi, već baš suprotno. Saosećanje dolazi u raznim formama. Može da dođe u formi pitanja: "Osećam se usamljeno i zato mi se javio nagon da se prejedem. Šta mi je potrebno? Znam da hrana neće pomoći da se osećam manje usamljeno na duže staze."
Da li ti je nervni sistem hronično (ne)regulisan?
O regulaciji i disregulaciji nervnog sistema se sve više i više priča u poslednje vreme. Sve više stručnjaka shvata da ukoliko imamo nervni sistem koji nije u balansu biće nam mnogo teže da svesno utičemo na našu kogniciju i ponašanja. Naš nervni sistem je povezan sa našim automatskim reakcijama. Kada je pod konstantnim stresom postajemo reaktivni, a mnogo manje u miru i sposobni da adekvatno odgovorimo na određene situacije i emocije. Preduzimanje akcija koje će pozitivno uticati na regulaciju našeg nervnog sistema će nam olakšati mnoge procese (kao što je recimo reaktivni odgovor na žudnju za prejedanjem ili gladovanjem). Detaljnije o tome u nekom drugom newsletteru.
Da li imaš i druge *coping* veštine u rukavu kada naiđu teški dani i situacije?
Život zaista ume da bude težak i nepredvidiv. Većini nas je dugo dugo godina hrana bila prva i jedina *coping* strategija kada naiđu teške situacije i kada nas preplave neprijatne emocije, bilo da je to samo prejedanje ili prejedanje pa gladovanje/restrikcija/povraćanje. Zato je jako bitno da istražimo koje još coping veštine postoje kada naiđu stresne situacije i da vežbamo da ne posegnemo uvek za hranom ili restrikcijom iste, već možda da probamo sa šetnjom, hladnim tuširanjem, pisanjem dnevnika, disanja - dok se ne umirimo, dok nam se mozak ne razbistri, zavesa digne i tek onda razmislimo koja nam potreba nije bila zadovoljena i preduzmemo konkretne suštinski bitne korake da se pobrinemo o sebi.
U početku će nam to biti jako teško jer ćemo prosto želeti da idemo linijom manjeg otpora i posegnemo za hranom jer nam je to poznato i postao je automatski odgovor, ali je bitno da pokušavamo da prekidamo taj automatski odgovor i ne odustajemo. Ukoliko si jednom uspela da izabereš šetnju umesto prejedanja, na dobrom si putu. Bitno je da ta druga coping strategija ne dolazi iz želje za restrikcijom i zabranjivanja sebi hrane, već istinske želje da se pobrinemo o sebi.
Da li ti je prejedanje postalo navika?
Ukoliko se godinama prejedaš tvoj mozak je stvorio neuronske veze koje povezuju prejedanje sa stresnim situacijama, preplavljujućim emocijama i određenim situacijama (kao što je recimo gledanje filmova kasno uveče ili pauza na poslu). Jednom kada rešimo fizičku i mentalnu restrikciju (prvi korak), biće nam mnogo lakše da ostanemo svesni u tim situacijama kada se javi nagon za prejedanjem iz navike i da izaberemo da možda ne odgovorimo automatski na taj nagon. Jako je bitno da u ovom procesu ne preskačemo korake. Ukoliko imaš jaku fizičku i mentalnu restrikciju, biće ti hiljadu puta teže da ne odgovoriš na taj nagon prejedanjem. Zato je prvo potrebno da se pozabavimo fizičkom/mentalnom restrikcijom.
Da li imaš podršku?
Da li imaš nekoga sa kim bi mogla da popričaš o svojim izazovima kada su hrana/telo u pitanju? Podrška od strane bliskih ljudi u tvom okruženju i podrška terapeuta/mentora/kouča mogu da budu od krucijalne važnosti u ovom procesu. Bitno je da izgovaramo šta nas muči i da pročešljamo i preispitamo naša uverenja kako bi nam misli bile koliko toliko organizovane i fokusirane za sledeći korak koji treba da preduzmemo u ovom procesu. Svima nama je mnogo lakše uz podršku i ako zatražiš pomoć ne znači da si slaba.
Ukoliko si zainteresovana za 1 na 1 konsultaciju sa mnom piši mi da te stavim na listu čekanja i da te kontaktiram kada mi se bude oslobodio neki termin.
Novi upis za grupni mentorski program će biti početkom februara.
Nadam se da ti je današnji newsletter koristio i čitamo se sledećeg ponedeljka opet!
Gorana
0 comments