Zdravo ,
U psihologiji postoji jedan termin koji zovemo "naučena bespomoćnost".
Godine 1967. eksperimentatori su vršili ispitivanje na psima (nažalost većina eksperimenata je bila na životinjama) koje su izlagali blagim elektro šokovima koje psi nikako nisu mogli da izbegnu. Posle nekog vremena, čak i kada su im dali određene mogućnosti da izbegnu elektro šokove, psi nisu ni pokušavali da pobegnu. Stajali su ukopani u mestu i nekako su se predali situaciji.
Način na koji su psi odreagovali nazvali su "naučena bespomoćnost".
Ta naučena bespomoćnost se često javlja i kod nas ljudi. Recimo, kada više puta doživljavamo neke stresne situacije, neke konflikte (unutrašnje ili spoljašnje), posle nekog vremena, jednostavno prestanemo da se borimo. Stvorimo percepciju da, šta god da pokušavamo, ishod će biti isti.
"Zašto da pokušavam i da se borim? Uvek se isto završi. Izlaz ne postoji."
Kada sam se ja borila sa prejedanjem i čitavim ovim haotičnim odnosom sa hranom i telom, posle nekog vremena sam bila upala u naučenu bespomoćnost.
Dugo sam se borila protiv svog tela i prejedanja. Kupovala razne nove režime, izbacivala određene namirnice, sklanjala hranu kojom se prejedam iz kuće, sarađivala sa raznim nutricionistima i trenerima, pokušavala da budem još strožija prema sebi...Stvarno nema šta nisam pokušala. I situacija ne da nije bila bolja, nego je krenula i da se pogoršava.
Radila sam iste akcije iznova i iznova, a očekivala sam drugačije rezultate. Uglavnom bi te akcije bile vezane za kontrolu sebe, svojih emocija i konzumiranja hrane, što me je vodilo sve dublje u osećaj totalnog gubitka kontrole.
Posle nekog vremena nisam imala više snage da se borim. Faze restrikcije su bile sve kraće, a faze prejedanja sve duže. Dugo sam igrala isključivo na kartu volje i discipline i taj mišić je vremenom oslabio. Čim bi se javila i najmanja naznaka da bi konzumacija određene hrane mogla da me odvede u prejedanje, to bi se i desilo.
Toliko sam bila besna na sebe da prejedanje više nije bio samo odgovor na sulude režime, već i način da kaznim sebe. Sećam se da bih često razmišljala kako treba da nastavim da se prejedam i dođem do neke kilaže koja će me toliko uplašiti, da toliko uništim sebe i svoje zdravlje, padnem na dno dna i onda ako me to ne trgne i ne probudi, ništa neće.
Nekada bih se osećala kao da se namerno prejedam, samo da bih imala doživljaj da ja to radim/ja to biram, ne dešava mi se eto tek tako jer nemam karakter i kontrolu. Naš ego ima razne taktike da nam da privid kontrole, iako te taktike često nisu dobre po nas.
Osećala sam se kao onaj hrčak u točku. Dolazile su do mene neke nove opcije i neki novi pristupi ovom izazovu, ali bi moja naučena bespomoćnost dugo govorila: "Ma daj više muka mi je od tebe! Šta god da si pokušala do sada nije upalilo. Jednostavno nisi karakter, slaba si. Umesto da se sabereš, sad tražiš nove izgovore. Kakvo intuitivno hranjenje, kakve emocije, prekid restrikcije i gluposti. Samo ti još to fali."
Ali sam osećala da moje telo ne prihvata više ni pomisao na neku restrikciju. Počeli su da se javljaju i anksiozni i panični napadi, pa faze depresije.
Moja naučena bespomoćnost nije htela da traži novi izlaz.
"Koja je poenta? Šta god da si pokušala do sada, koju god knjigu da si pročitala, koji god režim da si kupila, teretanu uplatila, ništa nije upalilo. Uvek odustaneš. Samo bacaš pare bezveze. Dok ne prestaneš da se prejedaš i ne smršaš i ne zategneš se, ne zaslužuješ nikakvu pomoć."
Međutim, mentalno zdravlje mi je toliko bilo urušeno da više nisam mogla da funkcionišem i obavljam neke osnovne životne aktivnosti. Čak i tada sam mislila da ja ne zaslužujem podršku. Šta god da probam neće upaliti. Da treba da nastavim da kažnjavam sebe i ne ulažem više novac ni u šta, jer sam očigledno nesposobna da bilo šta primenim.
Anksioznost, panični napadi, bezvoljnost i prejedanje su počeli zaista da me sprečavaju da radim, spavam, održavam odnose sa ljudima koji su mi bitni, pa sam posle par godina borbe napokon odlučila da zatražim pomoć.
Krenula sam na psihoterapiju, malo smo sanirali ta moja akutna stanja, počela sam da se osvešćujem, učim o sebi, o svojim obrascima, emocijama i dobila ono što mi je najviše trebalo svih ovih godina. Saosećanje. Osećaj saosećanja same prema sebi.
Niko se ne prejeda zato što nije karakter i nema volju i disciplinu. Zapamtite to.
Uporedo sam krenula i na online grupu podrške vezano za prejedanje (u Americi, jer kod nas još uvek nije bilo takvih grupa).
Odnos sa hranom i telom je kompleksan i zahteva pristup iz više aspekata, tako da mi samo psihoterapija nije bila dovoljna.
Proces je bio definitivno sporiji od "smršaj 10kg za 15 dana" ili "izbaci slatko iz kuće", pun uspona i padova (i trajaće dok sam živa), ali je vredeo svakog dinara, svakog sata, svake minute, svake suze.
Situacija je sada daleko daleko bolja, pogotovo kada su ishrana i telo u pitanju. Kada se prisetim nekih faza i načina razmišljanja od pre par godina, zaista imam osećaj da se radi o dve različite osobe.
Ponekada mi je žao što sam se toliko dugo mučila. Ponekada se divim sebi kako sam našla energiju i snagu nakon toliko bezuspešnih pokušaja da probam još jednom. Ponekada se pitam da li bi moj proces bio brži da sam imala nekoga ko priča o temi odnosa sa hranom i telom na ovaj način na koji to ja sada radim.
Verovatno bi, ali to sada nije ni bitno. Da nisam prošla kroz šta sam prošla, ne biste se vi osvešćivali iz mojih grešaka i iskustava.
Bitno je samo to što sam dala sebi još jednu šansu. Što jedan delić mene nije hteo nikako da me pusti da uništim samu sebe. Što sam verovala i pored hiljadu elektro šokova da možda postoji izlaz. I zaista je postojao.
Život je pun elektro šokova, ali na nama je da širimo kapacitete, da tražimo izlaz, da ne gubimo nadu i da, ako je moguće, bar ne dajemo sami sebi te bolne elektro šokove. Da naučimo da volimo sebe i svoje telo. Da damo sebi hiljadu i jednu šansu ako je potrebno.
Tema prejedanja i generalno odnosa sa hranom i telom je izazovna. Većina žena je u začaranom krugu godinama. Nema šta nisu probale. Svaku moguću dijetu, režim, taktiku. Međutim, da bismo izgradili zdrav odnos sa hranom i telom, potreban je drugačiji pristup. Koliko god paradoksalno zvučalo, najmanje treba da se bavimo hranom u ovom procesu, jer hrana u biti nije problem.
Izlaz postoji. Oduči se od bespomoćnosti i molim te, nikada nemoj da odustaneš od sebe.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ako želiš da prevaziđeš prejedanje i napokon uspostaviš jedan zdrav odnos sa hranom, telom i sobom - formular za prijavu i informacije o online kursu koji je do sada pomogao preko 200 žena je na linku ispod:
Do sledećeg čitanja,
Gorana
0 comments