U prošloj grupi izazova, jedna učesnica mi se požalila:
Ustala je u 5 ujutru. Išla na trening. Doručak: jaja, avokado, nemasni sir.
Ručak: salata sa piletinom, bez hleba. Popodne: zeleni čaj umesto kafe, iako je umirala za kapućinom.
Sve po planu. Sve savršeno. Bila je ponosna na sebe.
A onda je došla kući sa posla.
Muž je ostavio sudove u sudoperi. Opet. Dete je cimalo oko domaćeg. Koleginica joj je poslala poruku u 19h sa "hitnim" zahtevom koji nije mogao da sačeka do sutra.
Osetila je kako joj se steže stomak. Onaj poznati nemir. Rekla je sebi da će samo pogledati šta ima u frižideru.
I našla se u kuhinji, sa kašikom u ruci, nad šerpom od ručka. Nije jela iz tanjira. Nije ni sela. Samo je stajala i gutala, dok je gledala kroz prozor, ne razmišljajući ni o čemu.
Tek kad je šerpa bila skoro prazna, vratila se u telo.
Posle mi je rekla: "Ceo dan sam bila disciplinovana. Radila sam sve kako treba. A onda sam sve uništila za deset minuta."
Ali ona nije ništa uništila.
Njen perfekcionizam je ceo dan radio protiv nje. Svako "moram", svako "ne smem", svako stiskanje zuba dok je birala salatu umesto sendviča, sve se to skupljalo.
Svako skupljanje, stiskanje, potiskivanje - dovede do pucanja. Možda poslednja kap budu sudovi u sudoperi. Možda neka loša vest. Možda samo umor na kraju dugog dana.
I onda – pad. I posle pada – krivica. I posle krivice – obećanje da ćeš sutra biti još strožija prema sebi.
I tako se krug zatvara.
Ovo nije priča o hrani.
Ovo je priča o tome šta radimo sebi kad verujemo da moramo biti savršene da bismo bile dovoljno dobre.
Kad postavimo standarde koje ne bi ispunio ni robot. Kad jedemo "savršeno zdravo" ceo dan, a onda se kaznimo jer smo ljudi (ljudi koji često ne umeju da procesuiraju svoje emocije). Kad mislimo da je rešenje još više kontrole, još više discipline, još manje "popuštanja."
A zapravo je rešenje – suprotno.
U 4P izazovu ne radimo na tome kako da budemo disciplinovanije. Imala si discipline na pretek. Očigledno. Inače ne bi izdržala sve te pokušaje, sve te dijete, sva ta mršavljenja, pa ponovna gojenja.
Radimo na tome kako da prestanemo da jurimo savršenstvo koje nas sabotira.
Kako da prepoznamo taj trenutak pre nego što se nađemo nad šerpom. Šta nam telo zapravo govori kad posegnemo za hranom, a nismo gladne. Kako da prekinemo krug krivice i kažnjavanja koji nas drži zaglavljene godinama.
Četiri nedelje. Bez dijeta, bez kalorija, bez spiskova dozvoljene i zabranjene hrane.
Samo rad na onome što zapravo okida prejedanje – perfekcionizam, emocije koje guramo pod tepih, i priča koju pričamo sebi o tome kakve "bi trebalo" da budemo.
Ovo je poslednja grupa pre pauze. Ne znam kad ću ponovo otvarati prijave – možda za nekoliko meseci, možda duže.
Ako prepoznaješ sebe u ovoj priči, ako si umorna od kruga koji se ponavlja, ako si spremna da probaš nešto drugačije – krećemo sutra.
A ako nisi spremna i to je ok. Ali nemoj čekati da se osećaš spremno. Taj dan ne dolazi sam od sebe. Dolazi kad odlučiš da je dosta.
0 comments