Sećam se da, kada sam se prvi put susrela sa konceptom davanja sebi apsolutne dozvole da jedem šta želim kako bih prevazišla prejedanje, bila sam prvo zbunjena, a onda ljuta.
Zbunjena jer sam godinama slušala suprotne savete vezano za prevazilaženje prejedanja. Da treba da se oduprem svojim željama i žudnjama kako znam i umem.
Da pobacam svu "lošu" hranu iz kuće i više nikada da je ne kupujem. Da izbegavam rafove u marketu gde stoji ta "loša" hrana kojom se prejedam. Da se nalivam vodom. Pa čak i da kupim neku malu igračkicu svinje koja će da grokće kada otvorim frižider (Bože me sačuvaj).
Posle te zbunjenosti, preplavila me je ljutnja.
Ljutnja zato što, zaboga, odakle nekome pravo da osobi koja se prejeda preporučuje da da sebi dozvolu da jede tu "lošu" hranu nad kojom inače nema kontrolu?
Zašto da navodimo ljude da se još više prejedaju i to bez griže savesti i krivice??? Nije li to suprotno od onoga što pokušavamo godinama, a to je da prestanemo je*eno da se prejedamo i da uspostavimo kontrolu nad unosom hrane i smršamo na kraju krajeva?
Zašto uvlačimo ljude u još veći problem sa ovakvim glupim konceptima i rizikujemo da se još više ugoje i totalno izgube i to malo kontrole koja im je ostala?
Koliko god sam bila istovremeno i zbunjena i ljuta nakon prvog susreta sa ovim konceptom i stručnjacima koji su ga propagirali, nastavljala sam da čitam i da ih pratim.
Jednom delu mog bića je to donekle imalo smisla kako sam počela malo više da se edukujem o dubinama ljudske psihe.
A i isprobala sam do tada sve moguće dijete, taktike, trikove, igrala na kartu strogoće i bičovanja sebe, svaki put obećavala da mi je to "poslednji" put i osećala sam se više i umorno i bespomoćno i očajno od tolike borbe.
Onda sam razmišljala kako bih možda ipak mogla da probam sa tim novim pristupom koji nije podrazumevao samo puko davanje dozvole sebi da jedem šta hoću, kada, hoću i koliko hoću.
Iziskivao je i jedan dublji rad na mislima, emocijama i odnosu sa hranom, telom i sobom, ali jedan deo procesa je bilo i to davanje dozvole sebi i pomirenje sa nekom hranom koju sam do tada u širokom luku izbegavala, a istovremeno se baš tom hranom i prejedala.
I taj korak sam dugo suptilno pokušavala da preskočim.
Prvo sam mislila da mogu da radim na prevazilaženju prejedanja, a da istovremeno budem i na nekom režimu. Ne, nije moglo.
Pa sam onda "kao" sebi dala dozvolu da jedem neku hranu, ali sam i dalje osuđivala sebe dok je jedem.
Pa bih onda dala sebi dozvolu da recimo nešto pojedem za ručak, a onda bih za večeru suptilno pokušavala da smanjim kalorije.
Jednostavno, strah je bio prevelik i moj um se plašio da otpusti kontrolu.
To je sledeća emocija koju sam osećala. Prvo je bila zbunjenost, pa ljutnja, pa onda STRAH.
Jedan od razloga zašto je ljudima koji imaju izazov sa prejedanjem toliko zastrašujuće da daju sebi dozvolu da jedu ono što zaista žele jeste to što mislimo da želimo toliko toga i da su naše želje i žudnje rupa bez dna.
Osećamo se toliko deprivirano zbog svih želja i žudnji koje smo godinama potiskivale, tako da, kada je opcija da počnemo da jedemo ono što želimo ponuđena, to nas maltene paralizuje. Taj osećaj deprivacije se čini kao ogromna crna rupa koja nikada neće biti zadovoljena, koliko god hrane da pojedemo.
Na to nas podsećaju i faze prejedanja koje se dešavaju.
Kada se setim mojih faza prejedanja tačno mogu da se prisetim i tog osećaja bespomoćnosti i totalnog gubitka kontrole. Kao da postoji neka "zver" u meni koja se u tom momentu budi i ne postoji ništa što će je zaustaviti.
Ta "zver" bi se zaustavljala, ali tek onda kada me zaboli. I telo i duša od tolike količine hrane i povređivanja sebe.
Pokušavala bih da je ukrotim i zarobim još većom kontrolom, a zapravo je trebalo da je saslušam. Da je razumem. Da osvestim šta hoće i zašto je tu.
Toj "zveri" je bilo više dosta mog ponašanja.
- Bilo joj je dosta da svaki put kada se vidim sa drugaricama one naruče pastu, krompiriće ili parče nekog kolača, a ja salatu bez dresinga sa malo limuna i bljutave piletine uz čašu vode ili eventualno limunade bez šećera.
- Bilo joj je dosta svakog: "Ne mama, neću tvoju musaku jer ima previše kalorija i ne znam koliko si ulja stavila i koje si meso koristila i zaboga zašto nisi stavila tikvice, već taj krompir????"
- Bilo joj je dosta toga jer sam u dubini duše zaista želela da sednem sa svojom porodicom za sto i pojedem to parče musake koju toliko volim, a koja je strogo zabranjena na režimu.
- Toj zveri je bilo dosta što osećam deprivaciju na toliko životnih polja, što ne umem ni da prepoznam, a kamoli zadovoljim svoje emocionalne potrebe, a onda joj na sve to još uskraćujem i omiljenu hranu.
- Bilo joj je dosta "moranja" i konstantnog "trebanja" da se ovako ili onako hranim, treniram, izgledam ili ponašam kako bih se osetila voljeno, prihvaćeno, dovoljno dobro i vredno.
- Bilo joj je dosta ružnih reči koje sam na dnevnom nivou upućivala sebi i svom telu.
- Bilo joj je dosta što više verujem nekim eksternim faktorima koji mi govore kada, kako i koliko smem da jedem i treniram i kako treba da izgledam ako želim da se uklopim u društvene standarde lepote, a ne verujem sebi i svom telu. Ne slušam svoj autentičan glas. Ne živim u skladu sa svojim vrednostima.
Godine su prošle dok nisam shvatila da je ta "zver" tu sa razlogom. I ne, neće neće se primiriti ukoliko ne zastanem, ne čujem je i ne validiram ono što želi i ono što hoće.
Sa druge strane, kada sam skupila hrabrost i dala sebi dozvolu da je jedem ono što želim i kada ja to želim, a ne ono što treba i mora, shvatila sam i da moje želje i žudnje nisu beskonačne.
Shvatila sam i da često ni ne želim ono što sam mislila da ću non stop da želim.
Da mogu da pojedem štanglu čokolade i da budem zadovoljna i zadovoljena.
Da mogu da pojedem salatu i tanjir graška i da isto tako budem zadovoljna.
Shvatila sam da više uživam u hrani. Da nema pritiska. Straha. Krivice. Optrećenosti.
Osetila sam po prvi put slobodu. To je sledeća emocija koju sam osetila nakon zbunjenosti, ljutnje, straha.
Oslobođenje.
Nakon godina zarobljenosti u restrikcijama i prejedanjima ovaj osećaj je bio nešto neverovatno. Osećaj da me hrana više ne kontroliše. Da ja biram. Da ja mogu da kažem i "da" i "ne" nekoj hrani.
Dok čitate ovaj moj e-mail, u zavisnosti gde ste u procesu i koliko me dugo pratite, možda osećate zbunjenost, ljutnju, strah ili neku drugu emociju.
Možda ste stigli i do slobode.
Emocije poput ljutnje, straha ili krivice su sastavni deo ovog procesa, a sloboda, mir, rasterećenost i uravnoteženost su ono što želimo da počnemo da živimo.
Međutim, da bi se do dogodilo, potrebno je još nešto.
Potrebna je hrabrost.
Potrebno je suočiti se sa sobom i svojim strahovima, otpustiti kontrolu, pokušati nešto drugačije. Potrebno je pobediti taj osećaj bespomoćnosti jer smo toliko toga već probali, a i dalje se osećamo zaglavljeno.
Ali ako bolje razmislimo, šta je alternativa? Da ostanemo u ulozi žrtve?
Ukoliko postoji i samo jedan delić vas kome ovo što pričam i pišem ima smisla, ne čekajte. Ne gubite dragoceno vreme i energiju.
Ja vam tvrdim da vaše želje i žudnje nisu beskonačne, da možete da prevaziđete prejedanje i živite u miru i balansu.
Na online platformi POMIRI SE SA HRANOM I SA TELOM se nalaze sva predavanja, tehnike, alati, uvidi koji će ti pomoći da dođeš do tačke A do tačke B.
Od haotičnog odnosa sa hranom i telom do mira i ravnoteže.
Sve što je meni pomoglo u ovom procesu, podelila sam u tim predavanjima.
I ono što je najbolje, predavanja gledaš i primenjuješ svojim tempom, bez vremenskog ograničenja.
PROMO cena do juna je 97e.
Više informacija o tome šta se sve nalazi na platformi i formular za prijavu možeš da pronađeš na linku ispod:
0 comments