Kako naučiti dete da bude strpljivo, poštuje granicu, da ima poštovanja prema drugima i da se socijalizuje? Pitanja od milion dinara
Da ali je ovo želja svakog roditelja? Da. Da li je ona moguća? Da. Zašto nam je onda toliko teško da vaspitamo decu i da ih tome naučimo?
Volela bih da vam ovo pitanje postavim uživo i da čujem vaše odgovore. Dok se to ne desi prenosim vam ono što sam saznavala na konsultacijama sa roditeljima već 5.godina.
Ovog puta ću pokušati da vam sto kraće i jasnije objasnim suštinu svega navedenog, što predstavlja i najvažniji deo vaspitanja.
Prvo da vam kažem da svako pitanje koje počinje sa, kako da dete naučim nečemu, prebacuje odgovornost na dete. A odgovornost u prvih 7. godina mora da bude na roditeljima. To znači da roditelj vodi dete ka usvajanju pojmova i radnji, onda kada je dete spremno za dalji razvoj.
Iskreno odgovorite vi na ovo pitanje, da li ste vi strpljivi? Ako niste kada niste i zašto? Ne morate imati tačne odgovore samo da osvestimo da će deca posmatrati i da će u skladu sa tim iskazivati svoja osećanja, koja će se veoma često pokazivati kroz neprimereno ponašanje. Nadam se da ste do sada osvestili da su fiziološke potrebe ( hrana, san, odlazak u toalet…) veoma važne kod male dece jer ako one nisu zadovoljene dete neće moći da se fokusira na ono sto se dešava u njegovoj okolini. Ništa manje nisu važne potrebe za sigurnošću i bezuslovnom ljubavlju koje deci daju osećaj da su viđena, podržana i voljena za dalji razvoj.
U redu je biti nestrpljiv, u skladu sa detetovim razvojem je i da se javljaju tantrumi, ali svaki put kad znate da dete nije bezobrazno i krivo, da vaše strpljenje, razumevanje i reakcija mnogo utiču na dete i trenutnu situaciju vi ćete traziti drugačije rešenje. Odmah da napomenem da batine, vikanje, kazne, ucene, zastrašivanje nisu i nikada neće biti dobro rešenje. Sve navedeno ne daje one rezultate koje će dete podržati već one koje će slomiti dečije biće i iz kojeg će naučiti pogrešne stvari.
Nasuprot lošem uticaju strpljenja mi imamo i dobre načine kako decu naučiti strpljenju. Prvi je tolerancija na frustraciju, koju je za početak dobro dopustiti u igri. Npr. Dete slaže kocke, i nikako ne može da složi više. Počinje da se nervira. Vi možete dopustiti da oseti malo nezadovoljstvo, pitati da li mu treba pomoć ili ponuditi neko rešenje. Naravno prvo ćete oceniti da li dete može to samo. Ponekad je detetu potrebna podrška a ponekad je u redu i odustati. Ali je važno da mu je dopušteno da oseti frustraciju, da dobije povratnu informaciju da je to u redu, da bude podržano da pokuša opet ili da odustane ovog puta. Mi odrasli svojim reakcijama ne bi trebalo da im pokazujemo da je to kraj sveta iako će se oni tako osećati. Njihova osećanja su dozvoljena, i ovde treba voditi računa da se ne prebacuje odgovornost na dete ( da je dete krivo što nešto ne može da uradi).
Druga dobra strana strpljenja je iščekivanje da se nešto desi ili dobije poklon. Moram da priznam da je to danas ozbiljno poljuljano i ne znam ko više ne može da sačeka, roditelj ili dete?
Svestan roditelj treba da zna da se u vaspitanju deteta više ne radi o njemu već o detetu. Mlađu decu nećemo izlagati predugom čekanju na ispunjavanje potreba, ali već negde oko 3.godine dete može da sačeka, i svakako ga treba izlagati postepeno. Do tada smo već naučili da komuniciramo sa detetom i da primetimo kada ne može da sačeka ( opet spominjem osnovne potrebe moraju biti zadovoljene) a kada može. U ovim slučajevima i mi treba da znamo i da se ponašamo da je skroz u redu sačekati. Još samo da napomenem da deca nemaju pojam o vremenu ali da im možemo događaj povezati sa prethodnim iskustvom ili im nacrtati kalendar gde će precrtavati dane.
Temi granice se uvek vraćam jer su one nakon potreba najvažnije i najteže za roditelje. Trebalo mi je mnogo vremena da objasnim da granice koje su nama postavljali ( odrasli sve zna, zato što ja tako kažem, ne može pa uz nepoštovanje vikanje, batine…) nisu bile dobre. Dodatno pojašnjenje dugujem vama svesnim roditeljima koji znaju da to nije dobar način postavljanja granica ali ne znaju kako da se postave.
Ako moje tekstove čitate prvi put, odmah bih vam napomenula da ne, nono i slične reči nisu granice već više zvuče kao pretnje. Veoma često nakon njih ide udarac jer dete ne shvata šta znače. Zašto je to tako? Detetov mozak u prvim godinama ne razume negaciju te će često ukoliko kažete ne penji se, ono krenuti da se penje. Penjanje je ono što je deci razvojno potrebno i ono će nastaviti da ispuni to. U ovom slučaju bi ova aktivnost trebalo da bude dozvoljena. Ukoliko bas ne može i nije bezbedna, detetu postavljamo granicu. Ne dozvoljavam ti da se penješ zato što je opasno. Potražite mesto gde može da se penje ili napravite poligon. Možda je još teže shvatiti da dete mora da oseti toplotu, bol, pad… da bi moglo da razume da nešto nije bezbedno i da poveže sa iskustvom. To su situacije toplih napitaka, udarac o sto, pad… U početku ćemo dozvoljavati u bezbednim prostorima ( kod kuće, na travi…) da bi deca razvila svoja čula, korespodenciju oko-ruka, okretnost…. Kada god možete proverite šta je dete htelo da uradi ( nekada hoće da se popne da nešto dohvati) koja potreba može da se krije iza ponašanja, nemojte odmah imati očekivanja i pretpostavljati da dete hoće nešto loše da uradi.
Poštovanje drugih ljudi posmatramo kao neki lični pečat kakvi smo mi roditelji. Ništa manje pogrešno nije i to sa očekujemo od dece da znaju kako i kada treba da se ponašaju. Fraza “budi dobar” iskreno ni nama nije najjasnija, pa bi trebalo da malo više upoznamo naše dete a okolinu ostavimo u sporednoj ulozi, bar za posle 3.godine. Detetov razvoj je ubrzan, čak iako ne dajemo telefon njegovo telo se razvija, dobija mnogo informacija a mozak nije toliko razvijen da može sve to da obradi. U takvoj zbrci treba da ispunimo sve obaveze, potrebe dece ali i svoje, uklopimo sve to u našu svakodnevnicu i da ispoštujemo sve pisane i nepisane zakone okoline. Jedini nepisani zakon koji treba da ispunimo je da mama bude dobro i da dete ima pravo na razvoj svojim tempom. Znam da se svima čini da deca danas imaju sva prava, ali to nije tako. Deca danas imaju sve manje prava, a ona deca koja se ponašaju najslobodnije i nikog ne poštuju su u stvari zanemarena deca. Ako već treba da dete učimo poštovanju onda treba krenuti prvo od upoznavanja deteta ( dete upoznaje svoje telo) zatim upoznavanja prirode ( i poštovanja) da bi došli do okoline i konačno socijalizacije.
Socijalizacija nije i ne bi trebalo da bude samo uključivanje deteta u društvo već dalji razvoj deteta na svim nivoima u društvu.
Deca mlađeg uzrasta su po prirodi egoistična ( stvari posmatraju samo iz svog ugla), nisu razvojno spremna da razumeju i poštuju pravila to treba imati na umu kada ih rano ( ispod 3.godine) upisujemo u kolektiv. Dete uči u svakom trenutku od svoje okoline i iz onoga što vidi i doživljava. Ta iskustva treba da budu prijatna sa dosta rutine ( ponavljajućih aktivnosti). Stres postoji i za decu mlađeg uzrasta i zato bi trebalo da se stručna lica i roditelji usaglase i pruže ono najvrednije detetu. Veoma je važno da se dete od najranijeg uzrasta poveže sa roditeljima, da boravi u prirodi u kojoj može da razvija svoja čula i da se u društvo ukljuci onda kada je razvojno spremno. Ukoliko se dete ranije uključuje trebalo bi imati na umu sve što sam prethodno napisala, te detetu pružiti primer sigurne osobe.
Sigurnost i poštovanje dečije licnosti je neophodna bilo da dete ide u vrtić ili ostaje kod kuće ( sa bakom, dadiljom…)
Nadam se da vam sada razjasnila mnoge i najvažnije stvari o deci.
U mojim e-knjigama dalje možete čitati:
- Kako graditi strpljenje?
- Koje su osnovne potrebe svakog deteta?
- Kako postaviti granice deci?
- O poštovanju i zašto je ono važno?
- i još mnogo važnih tema za pravilan dečiji razvoj.
Kako je ova nedelja ljubavi, a moj posao je povezan sa velikom ljubavlju prema deci, odobravam popust na obe e-knjige. Popust je simboličan 14% ( cena jedna knjige je 21 e ( 2400 dinara).
Ukoliko želite da sada iskoristite popust pišite mi kao odgovor na ovaj e-mail ili kao napomenu prilikom popunjavanja upitnika.
S ljubavlju i poštovanju prema deci
Milica Milićević mama, diplomirani vaspitač i autor profila Igre bez telefona
0 comments