Kako da me dete (skoro) uvek posluša?
San svakog roditelja je da ga dete posluša, ako ni zbog čega drugog bar zato što ga niko ne voli kao oni. Ali da li je to realan zahtev?
Većina nas iz detinjstva nosi vaspitanje da uvek treba poslušati starijeg. Odrasli kao neko ko je iskusniji stvarno znaju mnogo više nego deca. Ali u praksi nije uvek slučaj da dete posluša starijeg. Što ako malo bolje razmislimo nekad jeste bolja opcija.
Šta je potrebno da bi dete poslušalo i razumelo šta želimo da mu poručimo?
1. Način na koji deca uče. Deca uče po modelu (najčešće od roditelja) , iz iskustva, iz snažne unutrašnje motivacije i interesovanja. Kako bi bili dobar primer deci, roditeljima je dozvoljeno i da pogreše i da isprave grešku. Roditelj tada odbacuje načine iz njegovog detinjstva koji mu ne pomažu da razume dete već da i sam reaguje kao dete. Veoma često na površinu izađu upravo oni obrazci kojima smo naučeni na pogrešan način: ućutkivanjem, vikom, ucenjivanjem, pretnjom i batinama. Iako nam se čini da je to bio dobar način jer se znalo poštovanje odmah moram da vas razuverim da poštovanje ne
proističe iz straha već iz razumevanja, povezivanja i odnosa. Znači postoji bolji način.
Druga stvar je iskustvo, da bi deca naučila nije potrebno da im kažemo, lepo zamolimo, naredimo...već da im dopustimo da i ona učestvuju u svakodnevnim aktivnostima, jer samo kad urade samostalno moćiće da znanje pretvore u iskustvo. I poslednje je unutrašnja motivacija i interesovanje: decu ne pokreću materijalne stvari već one koje za njih imaju smisao, iz kojih mogu nešto da nauče i zanimljive su im. Oni ne rade posao kao mi odrasli, već uživaju u samom procesu. Samo treba da im dopustimo da uče svojim tempom, u skladu sa svojom prirodom.
2. Uzrast: Još jedna bitka stavka, koja se nadovezuje na prethodnu. Ne možemo da očekujemo da nas dete posluša ukoliko još uvek uči o stvarima iz njegovog okruženja. Očekivati od jednogodišnjeg deteta da nas posluša i razume, samo na osnovu toga što smo odrasli ili roditelji nije dobar način učenja, ni za građenje odnosa roditelj-dete ali i odnosa sa drugim ljudima.
Deca ne mogu razvojno da manipulišu, ali uče da umilno ponašanje i pravljenje žrtve bolje prolazi kod dogovora. Što ako malo bolje razmislimo nije tačno.
Da bi dete razumelo šta očekujemo osim iskustva, potrebna je povezanost između roditelja i dece, koja se gradi u prve tri godine ( a nastavlja u daljim godinama).
3. Način, ton, doslednost: Ključne stvari u komunikaciji sa decom su način na koji sa njima govorimo, ton kojim se obraćamo i doslednost u onome što pričamo. Deci se treba obraćati jednostavno ( jednostavnim rečima) uz spuštanje na njihov nivo i gledanjem u oči. Iako su deca dobrog sluha, ne postižemo razumevanje ukoliko povisimo ton. Vikanje opet vodi u poštovanje iz straha, a to ne bi trebalo da nam bude cilj. Smirenost roditelja vodi u smirenost kod dece, stoga je važno da shvatimo da dečiji prirodan razvoj ima jedan spori ritam. To je dobra vest da razmislimo o našim postupcima i načinima na kojim želimo da vaspitamo decu. Kada usporimo u donošenju odluka treba da budemo dosledni i da se uvek prisetimo zašto nam je važno da nas dete posluša. Ukoliko je zbog dečijeg razvoja i građenja odnosa sa detetom onda ste na dobrom putu, ukoliko je zbog toga što su se probudila osećanja iz detinstva gde se vi ponašate kao dete ili zbog čuvenog šta će reći/misliti okolina niste na dobrom putu.
4. Granice: Sve prethodno navedeno nas vodi do postavljanja granica. Ni malo laka odluka ali veoma korisna. Za roditelja kako ne bi imao osećaj krivice, za dete kako bi se osećalo sigurno, voljeno i spremno za dalji razvoj. ( Više o granicama možete čitati u mojoj e-knjizi Udahni i broj do 10). Kod granica je veoma važno da ih ne uvodite prerano kada dete još uvek istražuje (osim kada je u pitanju bezbednost dece). U svim ostalim situacijama iz kojih dete može da uči budite pored njega i dozvolite mu da isproba i uči, pogotovo iz svakodnevnih aktivnosti ( dodavanje, sipanje, podizanje...) Takođe je važno da i sami poštujete granice i da one važe uvek (budu čvrsto postavljene). Ako ste postavili granice koje ne važe kada ste u gostima ili u šetnji, deca će to zapamtiti i pomerati ih. Svaki sledeći put će biti teže da ih postavite.
5. Uvažavanje potreba i osećanja: Deca imaju mnogo potreba i na nama je da im pomognemo da ih ispune. Osim osnovnih potreba ( hranom, snom i odlaskom u toalet) postoje još mnogo potreba, ali ne brinite ne morate ih znati i naučiti sve napamet. Deca će vam uvek pokazivati prstom, rečima ili ponašanjem. Na vama je da pratite decu, upoznajete ih i razumete. Kako to postići? Prisutnošću, pokažite im da ih vidite, čujete, da ih volite bezuslovno i da im verujete. Osećanja i naša znanja o ostim nisu na zavidnom nivou. Kada ne dopuštamo da i mi osetimo sva osećanja ( i tugu i sreću) može nam biti teže da ih dozvolimo i deci. Potrebe i osećanja su povezani, te ukoliko ne ispunjavamo dečije potrebe oni će ih zanemariti. Kako osećaju da se vama nešto dešava a ne razumeju šta, zanemariće svoja osećanja u vašu korist, kako biste se vi osećali bolje. ( o potrebama i osećanjima sam takođe pisala u e-knjizi Udahni i broj do 10). Jedna rečenica koja je na mene ostavila snažan utisak je, da će se deca smiriti kada mami nije dobro, dok će biti aktivni kada je mami dobro jer osećaju slobodu da budu to što jesu.
6. Poziv na saradnju: Kada ispunimo dečije potrebe, upoznajemo osećanja zajedno, postavimo zdrave granice na red dolazi saradnja. Saradnja je poziv detetu da učestvuje u onim igrama i aktivnostima za koje pokaže interesovanje. Ovde je važno da mi procenimo i vodimo aktivnosti, da prilagodimo uzrastu deteta i da budu takve da deca mogu da uče iz njih. Naravno za teže korake se može i javiti odbijanje dece, ponekad ćemo dozvoliti da odustanu a ponekad ih motivisati da probaju još jednom. Pohvala za trud i zahvaljivanje na pomoći, će ih motivisati da učestvuju i trude se i dalje.
7. Poverenje: Krajnji cilj ne treba da nam bude da nas dete posluša, nego da nam veruje. Poverenje koje gradite sa detetom je najvažnija stvar i temelj kojem će se uvek vraćati kada mu zatreba podrška porodice. Mi se poverenja setimo kada dođe tinejdžersko doba, ali se ono gradi upravo u ovim ranim godinama. Poverenje je proces i možete ga uspešno graditi upravo na ove načine o kojima sam vam pisala. Ukoliko vam je potrebno vratite se opet na početak teksta, uzmite vremena i krenite polako.
Kada dete ipak ne treba da vas posluša?
Roditeljstvo zahteva preuzimanje odgovornosti za sebe i svoje dete. Kada ste snažno vezani za vaše detinjstvo i ne dozvoljavate sebi da grešite, ne možete da se razvijate u svojoj novoj ulozi, ulozi roditelja. Umesto toga reagujete kao dete i tražite zaštitu ( roditelja ili supruga). Probajte da se i prema sebi ponašate na ovaj način kako bi lakše uvideli gde je i vama potrebna promena. Kada vi budete u redu, i dete će biti dobro i spremno za razvoj. A tada vam neće biti važna ni okolina, ni slepa poslušnost nego povezanost, poverenje i građenje odnosa sa svojim detetom.
Članovi Newslettera imaju popuste na moje knjige:
- E-knjiga Ohrabrite dete da se igra bez telefona - Kako razvijati samostalnu igru, igre koje pokreću i stimulišu dečiji pravilan razvoj. Igre koje prate dečiji prirodan razvoj nasuprot telefona.
- E-knjiga Udahni i broj do 10 - Čitaj tekstove o dečijem ponašanju, potrebama, granicama, agresiji, nasilju, osećanjima, kaznama i nagradama... Upoznaj svoje dete, razumi ga i poveži se sa njim uz Igre za smirenje, opuštanje i povezivanje.
0 comments