Ko može da bude dobar roditelj?

Ko može da bude dobar roditelj?

Postoji mnogo različitih roditelja, ali sa istim ciljem: da im dete bude dobro i lepo vaspitano. Cilj mog rada je da vam pomognem da shvatite da treba da se bavite rastom i razvojem svog deteta, kako bi osim vaspitanog deteta ono bilo i funkcionalno biće. Da li to može svako da postigne?

Svako od nas ima drugačiju priču koja se zove život. Velikog udela naravno ima i kako i gde smo odrastali. Da li smo bili zanemareni ili prezaštićeni? Od te tačke krećemo da vaspitavamo svoje dete. Da li ćemo istim putem ili se menjati na tom putu, zove se roditeljska odgovornost.

Ima mnogo dobrih stvari iz našeg detinjstva, počevši od slobodne igre pa sve do požrtvovanih roditelja koji su znali da vode decu i ne preuzimaju krivicu za svaki problem sa detetom i okolinom. Iako je i tada bilo grešaka u vaspitanju, bilo je i drugačije vreme i obaveze i roditelja i dece.

Kada je došlo do prevelikog straha roditelja, do toga da nam je za srećno detinjstvo potrebno mnogo igračaka i aktivnosti, umesto prave slobodne igre dece i sa decom...nisam sigurna. Ali ipak jedno znam, u današnjem vremenu moguće je da promenite i naučite o svemu što vas koči i ne dozvoljava vam da budete funkcionalno biće.

" Ne vaspitavajte dete, vaspitajte sebe. Deca će svejedno ličiti na vas."

Ispričaću vam svoje iskustvo koje možete povezati i sa vašim roditeljstvom. Naravno ja sam sa decom radila kao dadilja i tetka, a vi kao roditelji ali nastavite da čitate pa sami dođite do zaključka.

Iako sam čuvala decu i tokom studiranja, velike promene u mom životu desile su se zapravo nakon fakulteta. Prepuna želje i znanja o igri sa decom, čuvala sam prvo dete. Znala sam i da smislim igru i da zabavim dete, da postavim neke rutine ( kao u vrtiću) kako bi deci bilo zanimljivo. Međutim ovde su se javile ozbiljne prepreke:

• Dete koje sam čuvala bilo je dosta mlađe od dece sa kojima sam ja znala
• Kada ima više dece ona uče jedna od drugih
• Vaspitači imaju drugačiji pristup i od dadilja i od roditelja...

Deca kod kuće drugačije funkčionišu.

Više puta sam naglašavala da su deca kod kuće na svom terenu, imaju drugačije potrebe pa čak i igre. Jedan od smešnih primera (koji mi tada uopšte nije bio smešan) je da sam napravila kartonsku kućicu na koju je dvogodišnje dete samo selo i porušilo je. Od tada kad me pitate takve igračke se ne prave nego kupuju. Kasnije sam shvatila da je to bilo do uzrasta, ali je Marija za svaki slučaj sama pravila te kućice kada je bila u starijem uzrastu.

Odustala sam od svih očekivanja, i sedela sa njom na podu. Želela sam da znam šta je to što ona želi. Naša očekivanja od dece su možda upravo ono što su naši roditelji očekivali od nas. Mada ne mora da znači. Želje koje mislimo da nam nisu ispunjene u detinjstvu su zapravo potrebe koje nisu prepoznate od naših roditelja. To mi je dugo trebalo da shvatim. Ali o tome ću malo kasnije.

Kada sam na dete počela da gledam iz drugog ugla ubrzo mi je i igra sa detetom bila prijatnija. Tada sam počela da shvatam da ne moram da budem stalno pored deteta. I slobodna igra je veoma bitna za dečiji razvoj i ako bih morala da navedem najbolju igru za dete posebno mlađeg uzrasta to je upravo ona. Naravno o igri koja razvija dečije sposobnosti (govor, finu motoriku, matematičke, muzičke i likovne sposobnosti) sam znala sa fakulteta.

Sve o tom mom iskustvu i igri sam zapisala u e-knjizi Ohrabrite dete da se igra bez telefona.

*Važna napomena: Ova igra se odnosi na uzrast od 2 godine pa nadalje. Ispod dve godine je potrebno stimulisati dečiji razvoj ( nega, razvoj čula...).

Mogla sam da odahnem na kratko. Sve dok sa detetom nisam trebala da provodim više vremena ili da budem pred kraj dana kada je svakom detetu potrebno smirenje i mirnije aktivnosti.

Tek onda je krenulo da se budi ono što sam malopre napomenula sve "moje iz detinjstva".

Na fakultetu sam imala mnogo predmeta o dečijem razvoju ( razvojna psihologija, predškolska pedagogija, porodična pedagogija, mnogo predmeta o fizičkom razvoju deteta, razvoj govora, upoznavanje okoline, razvoj početnih matematičkih sposobnosti...) ali me ni jedan nije spremio za to da će dete umesto da se igra kamenčićima kojima sam mu dala kako bih smirila svoj bes jer je neko bio nepravedan prema meni, bacati pravo na mene, uz smeh.

Možda će vam biti čudna moja prva reakcija na taj dečiji postupak, treba da dobije batine. I to sam pomislila ja koja nikada nisam dobila batine i koja je učila toliko stvari o deci.

Osećala sam se užasno i nemoćno. Verujem da znate taj osećaj. Pokušavala sam da se prisetim svega što sam naučila na fakultetu o granicama kod dece i setila sam se jednog primera koji mi je zvučao banalan naspram ove moje situacije. Napisaću vam ga, možda vam bude koristan u postavljanju granica kod dece:

Kada dete uzme čekić i krene da lupa okolo svugde, nacrtajte mu krug gde mu je dozvoljeno da udara. To bi značilo da je dete videlo neku aktivnost i da to pokreće njegov razvoj. Na odraslima je da obezbede prostor i postave granicu. Naravno najvažniji kriterijum je bezbednost dece.

Ovde bih opet naglasila da to važi za decu oko treće godine.

Okolina kao glavna prepreka na putu vaspitanja deteta.

Ja sam postavila sebi jedno pitanje, koje možete i vi postaviti sebi: Da li dete treba da bude i ponaša se kao dete? Moj odgovor je bio da se deca ponašaju onako kako trenutno znaju u skladu sa uzrastom i onako kako se osećaju.

Taj odgovor me je pokrenuo da saznam da je vaspitanje dece na odraslom i da dete uči na 3 načina: od odrasle osobe, iz svog iskustva i onda kada je razvojno spremno.

Meni je u tom trenutku trebala dodatna literatura i to nikada nisam krila: o dečijem razvoju i šta je ono što im je potrebno učila sam iz knjiga Marije Montesori, a o detetu kao članu porodice iz knjiga Jespera Jula. Svako novo saznanje o deci, davalo je odlične rezultate u odnosu sa decom. Polako se i meni vratilo samopouzdanje da mogu da vodim dete, jedno ili više.

Kako sam se suočavala sa raznim situacijama sa decom ( poput tantruma, agresivnog ponašanja, povlačenja u sebe...) tako sam više čitala i znala da prepoznam šta se krije iza dečijeg ponašanja. Verujte mi uvek postoji razlog zašto se dete tako ponaša. Najtužnije od svega mi je kada vidim da roditelji ne znaju da prepoznaju to kod svog deteta.

Ko je za to kriv?

Bilo bi veoma lako da kažem roditelji. Ili oni koji su vaspitali te roditelje. I možda bih se i usudila da to kažem da nisam bila sa ove vaše strane, gde sam jasno mogla da vidim šta se dešava kod kuće sa roditeljima i decom. Izazivanje krivice ne rešava apsolutno ništa. Kada bih rekla da su vaši roditelji krivi, opet ne bih bila 100% u pravu. Ako neko pogreši jer ne zna drugačije, onda on nije kriv. Ni jedan roditelj ne radi nešto zato što ne voli dete i svako od vas se trudi da radi najbolje za svoje dete.

Međutim svaki roditelj treba da bude svestan i da preuzme odgovornost za razvoj i vaspitanje svog deteta.

Ovakav način vaspitanja nije bio podržan od strane moje okoline, čak ni od roditelja koje smo sretali u prolazu, svih onih koji nisu želeli/mogli da razumeju moje ophođenje sa decom. Sve dok nisu videli moje rezultate: Deca sa kojom sam radila su imala osećanja, tantrume i negodovanja ali su znali gde je granica. Znali su da će biti podržani da probaju, nauče, jasno kažu svoje stavove, da ću se potruditi da ispunim njihove potrebe, da ću se potruditi da ispratim njihov razvoj kroz uključivanje u zajedničke aktivnosti, da će pre jasne granice biti pozvani na saradnju. Znali su da im nikada neću uskratiti pravo na igru i da budu deca, sve dok znaju da sam ja odrasla osoba. Odrasla osoba koja isto uči i greši, koja će im iskazati poštovanje ali i zaslužiti njihovo poštovanje.

Iz ovakvog razmišljanja napisala sam svoju drugu elektronsku knjigu Udahni i broj do 10 ( Igre za smirenje, opuštanje i povezivanje sa decom).

I za kraj bih da se osvrnem na razgovor sa jednom mamom, kako i nakon čitanja mnogo roditeljskih knjiga i dalje ne može da se razume sa svojom decom. Ja ne mogu da znam koliko je svako od vas sposoban da uradi isto ovako kao ja. Ja samo verujem da većina vas može da sazna dovoljno o igri i vaspitanju svog deteta, tako što će sesti sa njim, posmatrati njegovu igru, pokušati da ga razume i probati da ga vaspita najbolje što ume. Da javiće se izazovi, prepoznaćete pogrešne obrasce iz svog detinjstva. Biće ponekad teško a ponekad lako. Ali je važno da znate da niko ne zna o roditeljstvu dovoljno, da je najvažnije da smete da pogrešite i da naučite o sebi i da se menjate. Roditeljstvo vam daje prostor da i vi "rastete" i razvijate se zajedno sa detetom.

Najvažnija stvar koju sam ja naučila na ovom putu i koju želim da vam prenesem o deci ne tiče se genijalnosti deteta ili kako da dete bude dobro i poslušno, već da deca žele da: ih vidimo, čujemo, podržimo, volimo bez obzira na sve i da se osećaju sigurno sa nama. Od toga počinje i završava se svako zdravo detinjstvo.

Nadam se da vam je ovaj Newsletter bio koristan.

Polako ulazim u jedan mirniji period kada ću manje raditi a više iščekivati prvi susret sa mojom bebom.

Vama ostavljam popust na komplet mojih elektronskih knjiga , priručnika i tekstova o igri bez telefona i vaspitanju kod kuće. Letnje sniženje mojih elektronskih knjiga važi do 7.septembra (termin mog porođaja), kako bi vi stigli da uplatite a ja da vam pošaljem knjige.

Cena za kupljene obe knjige je 30 e ( 3500 dinara).

Knjige možete naručiti odgovorom na ovaj e-mail ili popunjavanjem jednog od upitnika za bilo koju knjigu.

S poštovanjem Milica Milićević, diplomirani vaspitač i autor profila Igre bez telefona

Moje knjige:

1. E-knjiga Ohrabrite dete da se igra bez telefona

Više o knjizi

2. E-knjiga Udahni i broj do 10

Više o knjizi