Da li te je strah emocija?

Da li te je strah „negativnih“ emocija?

Da li se plašite negativnih emocija? Da li bježite u posao, hranu, telefon kad se osjećate loše?

Nikad nisam bježala u hranu.  Ali jesam u rad i telefon. Samo da nekako skrenem misli sa sebe i sa onog što se dešava u mom tijelu. Samo da ne moram da tugujem i patim. Samo da zataškam, da gurnem pod tepih. Samo da ne boli.

I funkcionisalo je.

Do jednog trenutka.

Do onog kad telefon nije pomagao, a kad je tijelo počelo da boli.

Do onog trenutka kad sam se svako jutro budila sa ogromnom količinom nervoze koja je samo tražila da negdje i na nekoga izbije.

Do trenutka kad su me budili bolovi u leđima, a nije bilo tog fizioterapeuta i te tablete koja  je meni mogla da pomogne.

I sve je počelo da prestaje.

Onog trenutka, kad sam se suočila.

Sa svojim emocijama i sa sobom.

Kad tijelu nisam dala da ode i zgrabi telefon, mada sam se tresla kao prut.

Kad sam sa svojim užasima sjedjela a roba je vrištala neoprana.

Jer samo tako sam  mogla da im pokažem.

Da se ja više njih ne bojim. Da više ne bježim. Da sam tu da se suočim sa svojim mračnim hodnicima. Da sam spremna da otvorim i raščistim, decenijama zatvorene sobe. Da sam spremna da pustim. Sve ono što je pod ključem bilo. Sve ono što više moje nije.

Onog trena kad sam stala, ja sam po prvi put pogledala, sebe u oči.

I ne rođenjem, nego tek tada ja sam progledala.

Sa željom da i ti progledaš,

Piši mi da ti pomognem da što prije stigneš do cilja.

Srdačno,

Milica