Grizeš li sebe?

Koliko sam se samo puta grizla što nešto nisam uradila, što nešto nisam rekla, što nisam ovo nego sam ono. Ogroman broj puta.

A onda me je jedna naočigled nebitna situacija naučila ono što sam dugo vremena učila, ali mi nikako nije polazilo za rukom da naučim.

Iva je sjedjela pored mene i igrala igricu. Osjetila sam da nešto pokušava i ne uspijeva, ali nisam reagovala. Dok nije počela da se ljuti i da traži pomoć.

U pitanju je bilo množenje, tako da teško da je mogla da igra i na kartu sreće.

Objasnila sam joj da to nije igrica za nju, da je još uvijek mala i da će kroz par godina to naučiti i da će tada moći da je igra. Kako sam to izgovorila, nešto mi je palo na pamet.

Sad ne zna, za par godina će znati. Bespotrebno se sad koprca i ljuti jer je nemoguće da uspije.

Kad za par godina bude igrala istu igricu da li bi bilo suludo da sebi govori „Kako nisi ovako igrala prije, pa ovo je tako jednostavno, ne mogu da vjerujem da nisi znala, ne mogu da vjerujem da nisi pobijedila“ itd itd.

A zar mi to isto ne radimo kad se jedemo za nešto što se desilo u prošlosti? Razmišljamo sa ovog mjesta, sa ovim znanjem o situacijama o kojima nismo znali ništa ili smo znali malo.

Da smo imali znanje koje imamo danas bi mi znali šta da uradimo.

Da smo znali da će nas Jovan ujesti za srce, pa mi bi ga držali na distanci.

Da smo znali više u tom trenutku uradili bi više.

Ali nismo znali i tačka. Nema vraćanja unazad zato jer se jednostavno nazad ne možemo vratiti. Ništa ono nazad ne možemo promijeniti.

I zato, kad uhvatite da krivite sebe za neizgovorene riječi, neurađene zadatke. Stanite i zapitajte se.

Krivim li ja sada sebe što nisam znala koliko je 6x3, a da u tom trenutku ni brojeve sasvim dobro nisam znala?

Ukoliko želite da radite na sebi i želite to kroz pisanje, zakažite besplatnu konsultaciju.

Čujemo se,

Milica