Za vikend sam bila na jednom okupljanju, na kome se mnogo pričalo o emocijama. Koga šta blokira, šta je ko proživeo, kako je neko nešto doživeo...
Dve sam lekcija tamo pokupila koje, nama sada kada smo roditelji, mogu značiti da ne pravimo slične greške.
Evo o čemi se radi.
Tu je bilo ljudi od 23 godine do otprilike 45 - samaca, udatih, sa decom i bez, razvedenih... čak i udovica. I bilo je mnogo ljudi sa strane, koji su u Bg doputovali zbog tog okupljanja.
Sve to je relevantno samo zato što sam tamo osetila, još jednom, koliko je odnos roditelj dete važan za ceo život.
PRIČA 1:
Dok je govorila o svojoj borbi sa kilogramima, žena se rasplakala, i potom brzo postidela i u trenutku se "pokupila" i nastavila kao da ništa nije bilo.
Kako se diskusija nije nastavljala jer smo hteli da joj damo prostora, ona je rekla:
"Rano smo ostali bez oca. Majka ga nikad nije ožalila, niti je nas pustila da tugujemo.
Uvek je bilo - guramo dalje.
Čak ni sada, posle toliko godina, ni sestra ni ja pred njom ne pokazujemo emocije jer ona:
- ili odmah napravi scenu da skrene pažnju na sebe
- ili odmah nudi rešenje i oseća se dužno da nam ona reši problem
- ili nas kritikuje što već nismo preduzeli nešto..."
E, to vam je dragi moji ono što sam pisala ranije:
a) Dobar roditelj je onaj koji je dobro sam sa sobom (baš zato sam i snimala predavanje sa sličnim naslovom koje možete i sada poručiti ovde)
Nije fer da decu opteretimo svojim emocijama, a da ne radimo na sebi da nam bude bolje. Nije odgovorno ni zrelo.
Ali ova mama iz priče nije mogla/smela/imala kapaciteta da oseti ni svoje emocije. Zato bi je svako iskazivanje emocija od strane drugih poljuljalo i podsetilo šta sve ona u sebi nosi i zato je imala potrebu za navedenim ponašanjem.
Zato je, što bi mi psiholozi rekli, deflektovala.
(defleksija - manevar koji preduzimamo da izbegnemo direktan kontakt ili da umanjimo intenzitet aktuelnom kontaktu)
Kako to izgleda u praksi?
To radimo tako što neprestano pričamo (da neko nema ni priliku da nas pita ili nam kaže ono o čemu ne želimo da pričamo), kada smo preopširni u situacijama kada možemo da se precizno izrazimo i sa nekoliko reči (pričamo od Kulina Bana), kada se smejemo da bismo umanjili neprijatnost ili ozbiljnost nekog događaja, kada se ponašamo kao da nismo čuli šta je sagovornik rekao, kada ne odgovaramo na pitanje ili kada stalno preskačemo određenu temu...
Poznato?
b) Pustite decu da osete i izraze SVE emocije
Sve su emocije prirodne, i tu su sa razlogom. Da nas nešto nauče, pokrenu, sačuvaju...
Naš posao je da naučimo decu da se nose sa emocijama tj. da nauče da se ponašaju ok, korektno bez obzira da li su ljuti, razočarani, besni, tužni. I time ću se više baviti u narednom video predavanju jer iako sve emocije jesu ok nije to i svako ponašanje.
c) Nemojte ih spašavati od emocija, od samih sebe
Dovoljno je da ih saslušate, da samo imaju priliku da podele sa vama. Da ih neko čuje.
Da budete mirna luka.
NE treba vi odmah da skačete da im rešite problem.
Em šaljete detetu poruku da je ono nesposobno da se samo izbori (i otud nisko samopoštovanje). Em se onda zatvaraju. Gubite ih. Neće više sa vama da dele jer ili će dobiti neželjeni savet ili kritiku ili oni VAS čuvaju od svojih problema. Da se vi ne sekirate.
Roditeljski dom treba da bude jedno mesto gde si uvek dobrodošao takav kakav si, gde si voljen i prihvaćen, gde možeš da se odmoriš.
To nas i vodi do druge priče sa ovog događaja.
PRIČA 2
"Slobodnije se osećam u ovom iznajmljenom apartmanu (stan na dan), u kome nema baš ništa moje, nego u rođenoj kući. Moji su oduvek hteli da živimo svi zajedno, i sredili su meni jedan sprat, bratu drugi. Imam skoro 100 kvadrata samo za sebe, ali ne mogu da dišem u njima."
Kako provođenje vremena u roditeljskom društvu, u njihovoj blizini utiče na vas?
Da li vas odlazak kod vaših roditelja više umori ili odmori?
Kako biste voleli da se vi osećate kada odete u roditeljski dom ili ste negde zajedno? (ako već nije tako)
I ključno, kako biste voleli da se jednog dana vaše dete oseća kada dođe kod vas?
Nedavno sam razgovarala sa svojom kumom baš o tome i zaključile smo da bismo volele da naša deca mogu da dođu kod nas da se opuste, da spavaju, da ćute, da napune baterije...
A da nas obe, na neki način odlazak kod naših roditelja doživljavamo vrlo ambivalentno - ide mi se, ali mi je naporno jer stalno vodim računa da li sam nekome na teretu, osećam da moram nešto da pričam, imam "pritisak" da to vreme bude uvek pozitivno, kvalitetno i sl. Što onda naravno ne bude, jer ne može na silu.
Tačnije, nisam nikad imala dozvolu da samo prosto budem - u vremenu i prostoru sa svim što u tom trenutku jesam nego sam uvek morala da imam neke maske.
Nadam se da će vam ove priče, pitanja i moja razmišljanja o tome, poslužiti da promislite šta je ono što vi treba i možete da menjate da biste sigli tamo gde ste želite da budete.
Zagrljaj,
Milena
0 comments