Znate one roditelje (ili ste možda vi jedan od njih?), koji kad se detetu desi nešto zbog čega se rasplače najpre teše dete, saosećaju sa njim a onda kako vreme prolazi oni gube strpljenje za taj dečji izliv emocija i na kraju završe ljuti sa rečima "Nemoj tu da mi dramiš" ili "Dobro, dosta, nije kraj sveta"?

Možda ste nekad i samo to doživeli dok ste bili deca.

Zašto ovakva rečenice mogu da povrede dete?

Prvo, što želim da znate kada pričamo o deci je:

Deca imaju kapacitet da osete neku emociju i osećaju ih kao i mi, ALI NEMAJU ISKUSTVA i NE znaju kako da se sa njima nose.

• Kada dete izgubi igračku - ono prvi put oseća gubitak. To je najgore što mu se desilo u životu do tada.

• Kada ogule koleno - to je nejteža bol koju su do tada osetili (ili je se ne sećaju).

• Kada im zabranite da odu u park - to je najgora nepravda koju su do tada iskusili.

• Kada ih druga deca ne prime u igru - to je najteža odbačenost koju su do tada osetili na svojoj koži.

• Kad u kesici sličica sve budu duplikati - to je najveće razočarenje ikada.

Tako da, na neki način njima jeste kraj sveta. Tako za njih izgleda kraj sveta kakav su do tada poznavali i upravo doživljavaju nešto njima skroz nepoznato.

I već sam vam pisala o tome pa se ne bih mnogo ponavljala. ALi suština je da deca moraju to da iskuse neprijatne emocije, i ne možemo ih od svega zaštititi. Ne možemo niti treba.

Dakle, iskustvo je ono što je dragoceno da bismo znali kako sa nečim da se nosimo.

Drugo, ko je merodavan da kaže koliko dugo nečija emocija TREBA DA TRAJE (pa mi kažemo, "dobro, dosta je")?

Da li postoji norma koliko se dugo tuguje, koliko ljuti, koliko oseća razočarenje?

Nema!

Mnogo je faktora koliko ćemo dugo da osećamo nešto - kako se informacije u našem mozgu i telu obrađuju (nismo svi isti), čemu smo bili izloženi, kako vidimo svet, koliko imamo podršku, šta nam je nešto/neko značio...

Zato ne dozvolite ni da vama neko govori kako biste trebali da se osećate.

Kad vam neko kaže "PREviše si osetljiva, PREterano si, PREdugo si već..." to je samo njegov aršin. Samo njegov.

Njemu je vaša cipela premala ili majica prevelika. Vama je dobra.

Nemojte vi biti ti koji svoje mere nameću detetu. Učite kako da se nosi sa tim što ga je snašlo njegovim tempom. Sve emocije su ok.

Treće, upamtite da se MI ZBOG SVOJE NELAGODE TRUDIMO DA PROMENIMO TUĐE EMOCIJE, pa posledično i ponašanje.

JA ne mogu da slušam dete kako plače pa ga ućutkujem.

Jer možda, budi moju tugu koju nisam smela da ispoljim.

Ili budi moj osećaj sram što smo u centru pažnje zbog nečeg lošeg (jer izliv emocija je loš, bar tako misli većina ljudi).

Ili budi nelagodu jer smetamo komšijama ili prolaznicima.

Ili se osećamo bespomoćno jer ne možemo da pomognemo detetu pa MI ne znamo kako da se nosimo sa tom emocijom nego samo gledamo da je sklonimo što pre negdeu stranu...

Opet, nije do deteta. Do nas.

Zato rečenica "Nije smak sveta" ne stoji u tom trenutku.

Nadam se da će vam ova persepektiva koristiti da bolje razumete i sebe i dete.

To je cilj mog rada i mojih video predavanja - da bolje razumemo šta se dešava sa nama kao roditeljima i kako dete vidi svet, jer jedino svesnost može da vodi ka promeni i progresu.

Uskoro vas očekuju i nova video predavanja na različite teme.

Do idućeg utorka, budite mi veseli kao mi na ovoj staroj slici, a uskoro stižu i nove slike.

Pozdravljam vas,

Milena