U theta healingu postoji jedna vežba koja izaziva ogromne potoke suza. Koja otvara i isceljuje srce, tako što iz njega izvlači tugu. Ali ne samo našu tugu, nego tugu majki, baki, naših predaka... Ta se praksa zove Pesma srca. Izvodi se jedan ton koji se ispušta iz srca. Poput ventila za tugu on pušta i propušta... A duša se oslobadja i širi iznutra. Kada se ta pesma srca ispeva onda zaista možemo čuti u dubini onu našu pesmu života. Melodiju koju smo došli da odživimo.

Setih se knjige, "Ptice umiru pevajući"

počinje rečenicama:

Prema jednoj legendi postoji ptica koja pjeva samo jednom u svom životu, ljepše nego bilo koji drugi stvor na ovoj zemlji. Od trenutka kad napusti gnijezdo ta ptica traži trnovito drvo, i nema mira dok ga ne nađe. Uvuče se među njegove divlje, isprepletene grane, i pjevajući nabode svoje tijelo na najduži, najoštriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pjesmu daleko ljepšu od pjesme slavuja i ševe. Cijena te predivne pjesme je život, ali čitav svijet zastaje da sluša, a Bog na nebu se osmjehuje. Jer ono najbolje što postoji može se dobiti samo pod cijenu velike boli...ili bar tako kaže legenda.

Od malena kad pročitah ovu knjigu dugo sam pamtila ove redove. I verovala sam da se ono najbolje što postoji može dobiti po ceni velike boli. Ili bar tako kaže legenda.

A šta ako ono najvrednije ne vodi kroz bol?

Ako smo pogrešno naučeni? Da može kroz trud, da ponekad i kroz neko odricanje ali nikada kroz bol. Mnogo se danas definicija poremetilo. Bol nazivamo ljubavlju, prevaru nečim što nije tako bitno, nepoštovanje se olako uzima i predje i preko njega. Ovo vreme donelo je da se mnogo poremećenih stvari smatra normalnim.

Sećam se priče moje prijateljice koja je radila na brodu, govorila mi je. "Tamo je svet drugačiji. Tako sve nenormalne i nemoralne stvari postaju normalne, pa se navikneš i ti ako hoćeš da preživiš i da opstaneš.

Ali život nije tako zamišljen.

Imam jednu prijateljicu i priča mi kako se trudila žestoko da sačuva neka prijateljstva, toliko se trudila, gušila i prećutkivala da je ne bi odbacili i ponovo su je odbacili. A kaže "kad sam ja postala zaista ja najzad su došli moji ljudi, najzad imam prave odnose."

Možda se i vi smanjujete, prilagodjavate, gušite samo da bi ste pripadali. To jeste velika potreba duše. Ali pazite da ne odsečete sebi krila da bi kljucali sa kokošima. Da ne shvatite da sve vreme krila držiš zatvorena da ne bi ubadala u oči.

Za let si dušo stvorena. Krila su sprmna. A ti?

Pogledaj snimak theta healing radionice od sinoc. Tema na kojoj smo radili je strah od greške koji nam lomi krila i koji ne da da krenemo dalje.

27.02 do 01.03 održaću theta healing naprednu obuku ovde možeš polgedati više detalaja.

Pogledaj detalje obuke

Snimak Theta healing radionice