Prva majka koju sam videla da plače bila je moja.
Moja sestra se rodila prevremeno, neočekivano. Njen dolazak bio je sve samo ne tih.
Tih godina se nije znalo koliko se sada zna o prevremeno rođenim bebama, a naročito ne o značaju majke i majčinog mleka. Zapravo, kao i sada, znali su samo oni koji su hteli da znaju
Bile su razdvojene.
Mama je bila kod kuće i izdajala se na svaka dva sata da bi po svaku cenu održala mleko koje u bolnici nisu hteli da daju njenoj bebi.
Da bi održala privid odnosa.
Da ima utisak da nešto radi za NJU.
Da ne sedi i samo broji dane i sate do NEKAKVIH vesti.
Sećam se zvuka mlaza mleka koji dodiruje sterilnu posudu.
Između izdajanja je plakala. Nisu joj dozvoljavali ni da pipne svoje dete, kamoli da je zagrli ili joj pruži tračak onoga što je telima njih obe trebalo.
Pokušavam danas da zamislim svoju majku u toj kući. Telo koje se tek porodilo, ruke u kojima nema bebe, grudi pune mleka koje neko drugi smatra nepotrebnim.
I sat koji svaka dva sata kaže: hajde ponovo.
Sve u njoj išlo je ka tom detetu. A ona je morala da ostane kod kuće.
Okrutnost belog mantila. Teško mi je da pronađem nežnije reči za ono što pamtim. Valjda ga zato nisam ni nosila.
U toj tišini jedna druga devojčica upijala je sve oko sebe.
Nije joj bilo sasvim jasno šta se događa, ali je znala da je preteće. Deca osete kada se nešto promeni u kući, čak i kada odrasli ne znaju kako da im to objasne.
Išla je napolje da se igra i usput brala bokvicu, jer je čula da je lekovita za upalu grudi.
Mama je imala svoje izdajanje. Ja sam imala bokvicu. Donosila sam joj ono za šta sam verovala da može da pomogne. Toliko mi je bilo važno da postoji nešto što mogu da uradim za nju.
A onda je istupio tata.
Zajedno sa mamom doneo je radikalnu odluku: da izvede svoju bebu iz inkubatora, na sopstvenu odgovornost, i lično je premesti u drugu zdravstvenu ustanovu, udaljenu stotinak kilometara.
Pričam o osamdesetim godinama prošlog veka, bez tehnologije koja nam je dostupna danas.
Ispratile su ga pretnje, grdnje i najgora predviđanja medicinskog osoblja.
Potpisao je sve što su tražili.
„…Uprkos savetu lekara…"
Važi. FY.
Njih dvoje nisu želeli da prestanu da se bore. Za svoje dete. Za ono u šta su verovali. Za život.
Morali su da ponesu i strah i odgovornost za odluku koju su doneli, pa da sa svim tim krenu.
Vozio je jednom rukom, držeći drugu na sireni, ni sam ne znajući kako. Na zadnjem sedištu, mama i beba.
Ne sećam se gde sam bila ja. Kao da sam bila tu, imam čudesno živo sećanje na taj dan.
U drugoj bolnici spojili su ih i moja mama je dobila DOZVOLU da doji na zahtev.
Posle svih onih sati izdajanja, čekanja i plakanja, mogla je da privije svoje dete uz sebe.
Ja sam dobila sestru. Ali zapravo.
U toj kući dešavalo se tačno ono što će obeležiti nastavak mog života i strast sa kojom danas pristupam svim temama vezanim za majčinstvo i decu.
Tata. Eh, tata me je tada naučio nečemu za šta sam reči pronašla mnogo kasnije.
Radikalnoj odgovornosti.
Onom trenutku kada znaš da će posledice odluke ostati tebi. Kada si prestravljen, nemaš garanciju i svejedno moraš da odlučiš šta ćeš uraditi. Kako izgleda preuzeti volan i krenuti u susret neizvesnosti, imajući pred sobom sumanutu nadu koju svi nazivaju ludošću.
Još ga zamišljam za tim volanom. Sa svim što su mu rekli u glavi i svojim detetom na zadnjem sedištu.
Kao naučnik, učio me je da postavljam pitanja, proveravam i budem spremna da preispitam čak i ono u šta sam sigurna.
Shvatila sam ga ozbiljno. I dalje ga shvatam ozbiljno, što ume prilično da iznervira moje kolege, a i deo vas.
A onda sam i sama postala majka.
Posle hitnog carskog reza i ogromne životno ugrožavajuće operacije četiri dana bila sam razdvojena od svog sina.
Tada sam konačno razumela koliko prazne ruke mogu da bole.
Priča moje mame odjednom mi je bila toliko blizu. Znanje koje sam imala nije moglo da zameni blizinu mog deteta. Mogla sam da razumem mnogo toga i da mi svejedno bude užasno teško.
Kasnije su došle teškoće sa hranjenjem i spavanjem, iscrpljenost i rečenice koje i danas pamtim.
„Nemaš mleka." „To su hormoni." „Kada napuni godinu dana, počeće da spava."
A do te godine trebalo je živeti.
Postoji posebna vrsta usamljenosti u tome da tražiš pomoć, dobiješ odgovor i vratiš se kući jednako bespomoćna. Sada još i sa osećajem da bi trebalo da se umiriš, jer ti je neko objasnio da je sve to očekivano.
A tvoje dete se ponovo muči. Ti ponovo ne spavaš. I počinješ da preispituješ sebe, jer ne znaš kako da pomiriš tuđu sigurnost sa onim što svakodnevno živiš.
Tu sam bila.
I negde u svemu tome ponovo sam pronašla oboje svojih roditelja. Maminu upornost da nastavi da radi ono što može. Tatinu spremnost da zastane pred autoritetom, postavi još jedno pitanje i preuzme odgovornost za sledeći korak.
Nastavila sam da tražim odgvore i da preispitujem svoje znanje. Svaka naredna edukacija imala je veze i sa onim što mi je nedostajalo dok sam držala svoje dete i pokušavala da razumem šta mu treba.
Zato moj rad izgleda ovako.
Zato me pomeri kada majka počne da se pravda što je ponovo zabrinuta. Kada pažljivo bira reči da je neko ne bi proglasio napornom. Kada kaže: „Znam da verovatno preterujem", pre nego što je uopšte ispričala šta primećuje.
Želim da možeš da mi kažeš šta se događa bez tog uvoda.
Tvoj opis podoja, uspavljivanja ili još jedne teške noći pomaže mi da razumem dete koje je ispred mene. Važno mi je da ono što zajedno primetimo dobije smisao i jasan sledeći korak. Da iz razgovora izađeš sa nečim za šta možeš da se uhvatiš kada ponovo ostanete sami kod kuće.
Dobro pamtim kako izgleda kada ti pomoć treba sada, a svi ti govore o vremenu koje treba da prođe.
Zato mi je važno da u mom radu ostanete vidljivi oboje. Tvoje dete i ti koja ga nosiš, hraniš, posmatraš i pokušavaš da mu pomogneš čak i kada jedva stojiš.
U taj rad unosim sve što sam naučila. I ono što sam živela.
Mamu koja svaka dva sata ponovo uzima sterilnu posudu. Tatu koji potpisuje papir i seda za volan. Devojčicu koja bere bokvicu. I ženu koja je godinama kasnije držala svoje dete i tražila nekoga ko će joj pomoći.
Zato u onome što radim ima toliko mene.
Ima toliko NAS.
Zato me ne pitaj za brza rešenja, mililitre, sate ili grame. Svaka porodica je priča za sebe.
Trenutno sam rešila da na najrevolucionarniji i inovativniji način raspletem priču o snu, u okviru Anatomije sna, programa koji je prevazišao čak i mene i moje prvobitne zamisli.
Od nasumičnog isprobavanja metoda do jasne slike o tome šta remeti san baš tvoje bebe, šta možeš da promeniš i kakva joj je podrška zaista potrebna da bi lakše ušla u san, duže ostala u njemu i mirnije se kroz njega kretala.
Posle Anatomije sna više nećeš naslepo pokušavati da uspavaš svoje dete. Razumećeš zašto se baš ono budi, prepoznaćeš šta mu remeti san i znaćeš šta konkretno možeš da uradiš da uspavljivanje postane lakše, buđenja manje iscrpljujuća, a noći mirnije za oboje.
Pošto je ovo postao full blown program, cena nastavlja da raste.
Trenutna investicija za sve što se događa u ovoj prostoriji, sve procene, popuste, Zoom-ove i nagrade je 249e ili 29.250 dinara.
Svi detalji su OVDE
Vanja
0 comments