Moja priča

Oduvek sam želela da budem pedijatar i da se bavim zaštitom dece po svaku cenu.

Ta priča je duga i rezultat je verovatno svih faktora mog detinjstva, kao i prevremenog rođenja moje mlađe sestre.

Ono što ti danas pričam jeste moja priča kao majke.

Imam dovoljno godina da pamtim mnoge ratove i neobične okolnosti odrastanja u koje nas je, kolektivno, život stavljao. 

A i pojedinačno.

Sasvim dovoljno da stres hormoni jednog deteta budu na visokom nivou, i u zavisnosti od kapaciteta i okruženja, daju simptome, tada, neprepoznate.

U to doba nismo merili deci pritisak.

U to doba nismo znali puno o insulinskoj rezistenciji.

Bilo je to, kad sa nostalgijom gledamo, srećno doba, ali kad stavimo realne naočare, veoma stresno.

Preživljavalo se.

Susretalo se sa gubicima.

I strahotama.

Odjednom, ja sa 20 godina dobijem lekove protiv povišenog pritiska.

Zdrava, prava, mlada, vitka. Student medicine.

Tad otprilike kažu mi i da imam endometriozu.

I ciste na jajniku.

U to doba sa ove dve dijagnoze rekli su mi da ću teško imati decu.

Sada znam da su sve te dijagnoze bile rezultat insulinske rezistencije, stanja koje se sada uspešno leči, ishranom i smanjenjem stresnog okruženja.

Premotamo malo film unapred i ja imam 30 godina.

Radim u kolima hitne pomoći u Novom Sadu, susrećem užas, smrt i patnju svakodnevno.

Taj posao radim noću, jer danju specijaliziram pedijatriju.

Spavanje poremećeno, ishrana neredovna, sebe ne prepoznajem, hormoni stresa osećam da mi probijaju lobanju, ali guram ja.

“ Dobro sam.”, kažem. 

Sama sam tako htela, zar ne?

“ No pain no gain”.

Najgluplja stvar koju je neko nekad rekao.

Jednog dana sam zabrinuta otišla kod lekara ubeđena da bolujem od neke opasne bolesti.

Tada mi je rekao najlepšu moguću stvar.

Moja beba već je bila 9 nedelja stara!!!

Kako smo se radovali moj muž i ja!!!

Nakon inicijalne sreće, krila sam strahove.

I one koje sam sa sobom nosila godinama, a i one novonastale.

Pila lekove za pritisak.

Pa još njih.

Tada ubeđena u isključivu moć farmakoterapije, nisam znala za bolje.

Ko je još obraćao pažnju na emocije, to je nešto isuviše lično, ko će o tome da priča?!?! Ko da te pita?! 

Niko me nije pitao ništa, govorili su “ rizična trudnoća” a mene je to još više užasavalo.

Ponosila sam se time da sam žena-ratnik, neustrašiva, “jaka”, sposobna, svima oslonac.

Da sam rekla kako mi je zaista, možda bi provalili da sam kukavica.

Jer kukavice se plaše, dabome.

Priča o emocijama pripada kukavicama.

Kakva greška!

A naročito jer su mi govorili da će se sve rešiti kada se porodim. 

I ja im verovala.

Plitak dah, ružne misli, stalno iščekivanje najgoreg scenarija, napetost, ubrzani rad srca…

Nesanica. Razdražljiva.

Sećanja.

“To su hormoni”, govorili su.

Bilo je svega. I sve je bilo zarobljeno. I potisnuto.

U porodilištu su me odveli, izbezumljenu, na hitan carski rez.

“ Izvadili” su našeg Jovana, a ja ostala na ozbiljnoj operaciji. 

Veliki miom veličine dečje glave niko nije video pre porođaja.

Pritisak nisu mogli da mi spuste.

Moj sin i ja sreli smo se posle dvanaest sati na kratko, tek minut-dva.

Nikada mi nije nedostajao kao tada.

Operisana, porođena, sa nekoliko drenova i mnogih drugih cevki u telu ustala sam da ga nađem, noću. 

Protivno svakom savetu i očekivanju.

Našle su me sestre u hodniku, na podu, nemoćnu i u lokvi krvi, plačući.

Ništa mi nije bilo važno, samo da mi ga donesu.

Molila sam ih. 

“ Ne, mama, Vi morate u intenzivnu. Beba će biti na sigurnom.”

Razumem ih. I one imaju pravila.

Ma nikakvog fizičkog bola se ja ne sećam, sećam se samo tog bolnog NEDOSTAJANJA.

I to sam “izdržala”. Nisam se žalila.

Došli smo kući, svi su govorili da je dobro što smo živi i zdravi, a onda kreće drugi krug.

On plače neutešno, spava po par minuta, nemoguće ga je nahraniti, uspavati, okupati.

“ Nemoj da lečiš svoje dete”, mi pedijatri imamo princip.

Idemo kod lekara, sa njim je "sve u redu", ali ja… kao da ništa ne umem.

Neispavana sam. Slaba. Psihički i fizički bolna. I ne umem da mu pomognem.

Ne umem da mu budem mama.

Očajna sam.

Nedovoljna. Pogrešna.

Ljuta sam na sebe, na sve oko sebe. I tužna. 

Tako beskrajno tužna.

“Gladan je”, “ Nemaš dovoljno mleka” ( ironija sudbine je da mi je dojenje bila oblast magistarskog rada), “ Grčevi”, tehnike uspavljivanja i šta sve ne.

Ništa nije pomagalo.

Stres je rađao stres.

Čekaj, a kad je ono počeo???

Pojma nemam.

Prvih godina njegovog odrastanja bilo je veoma izazovno.

I ništa nije “prošlo” kad sam se porodila. Samo se stalno vrteo začarani krug iz kog kao da nema izlaza.

Pošto niko nije znao da mi pruži zadovoljavajući odgovor, rešila sam da poslušam svoju intuiciju.

Upisala prvi program samospoznaje.

Posle i psihoedukacije.

Pa dalje, i dalje, sve do prenatalne psihologije.

Moram da kažem da sada ne pijem ni jedan jedini lek.

Da smo moj stariji sin i ja prevazišli naše izazove i kada smo počeli da se povezujemo na pravi način, izlečili naše zajedničke rane.

Ja sam izlečila i mnoge svoje, jer to je bio preduslov.

Kako sam ikada mogla pomislim da beba koja raste u tako stresom okupanoj meni kao svom okruženju može da bude “ netaknuta “?

Niko me tome nije učio.

Moj Jovan je sada srećno, ispunjeno, radoznalo, emocionalno regulisano dete, toplo i empatično, osoba kojoj se divim, ne samo zato što je moj sin.

On je moj najveći učitelj.

Ne bih uspela bez “ plemena” ljudi koji su nam pomogli. Koji su iz svoje pojedinačne zone genijalnosti nastupali u našim životima i obasipali nas podrškom i znanjem.

Osnažili. 

Eto toliko je podrška važna.

Dimitrije se rodio u prelepo proleće, i carski rez sa njim bio je samo kratki predah u pesmi koju smo imali povezujući se još tokom trudnoće. 

Spavao je nasmejan od prvog dana kod mene u naručju.

Umesto straha dočekali su ga radost i mir.

Nikada nije imao grčeve.

Tada sam već znala dobar deo svega ovoga što danas znam.

I sve je teklo drugačije.

Danas sam tu, nakon više od 10 godina iskustva, traganja, edukacije, lične transformacije i spoznaje.

Naoružana svime što mogu da ti olakšam i pružim sve ono što je meni i mom Jovanu nedostajalo, a što sada imamo.

I što imaju mnoge mame i bebe kojima sam do sada pomogla.

Jer niko ne zaslužuje drugačiji početak.

Jer sam se kao lekar obavezala da ću štititi život po svaku cenu.

Radeći sa svakom od vas kao da ponovo pomažem sebi.

Na našim prostorima niti jedan lekar ne bavi se poljem prenatalne i perinatalne psihologije, i ne sagledava tri važne stvari u jednoj: majku, medicinu, i psihologiju prenatalnog perioda.

Ne poznaje život pre rođenja u svoj njegovoj celovitosti. 

Ja znam da je to od suštinske važnosti. 

I da nije sve tako jednostavno. Da nisu 2+2=4. Mogu da budu i 567, ako mene pitaš.

Otvorila sam novi upis na Trudničke dijaloge, jedini specijalizovani program za smanjenje stresa i anksioznosti u trudnoći i njegovog toksičnog efekta na bebu. 

Ja sam jedna od 12 svetskih pionira obučenih za ovakav program.

I jedina sam lekar u primarnom zanimanju.

Upis će trajati još svega 5 dana.

Dopustila sam sebi da budem ogoljena i ranjiva u ovom mejlu, jer samo ogoljeni i ranjivi možemo stati pred druge autentično, i pomoći im.

Da podelimo teret.

Da stvorimo drugačije priče.

U Dijalozima je sve što će ti trebati u trudnoći, porođaju i periodu posle rođenja.

Napiši “Prijavljujem se” u odgovoru na ovaj mejl i radi sa mnom.