Kako je sve počelo

Zdravo! :)

Danas želim da ti ispričam moju priču.

Imala sam 4,5 godine kada se moja sestra prevremeno rodila. To iskustvo duboko je uticalo na moj život. 

Njena životna ugroženost u prvim mesecima života, zabrinutost moje majke i oca, i tmurni oblak koji se nadvio nad naš svet doveli su me do moje kasnije odluke da čuvam i negujem dečiji život po svaku cenu. 

I majčin život.

Moja sestra je zahvaljujući dobroj pedijatrijskoj nezi i posvećenosti naših roditelja sada odrasla, samosvesna žena i majka.

U mojoj prvoj trudnoći suočila sam se sa stvarima sa kojima se suočavaju mnoge trudnice:

• Sa negiranjem sopstvene zabrinutosti 
• Sa isplivavanjem potisnutih strahova, nesigurnosti i ranih trauma

Reakcije okoline bile su ono na šta su svi navikli površne i nepodržavajuće.

To što osećam pripisivalo se hormonima i uobičajenom trudničkom bluzu.

Stalna poruka je bila da će sve to proći kad se porodim.

Osećala sam stalnu krivicu jer se sve druge trudnice osećaju tako srećno i ispunjeno, a ja strepim, pa se sekiram što strepim, i tako sve u krug. 

Nakon porođaja hitnim carskim rezom, koji niko nije očekivao, a sada znam zašto je baš bio očekivan, rodio se naš prvi sin, Jovan, a moja osećanja beskrajne ljubavi ka njemu bila su pomešana sa još intenzivnijim osećanjem straha i panike koja je prožimala moje dane i noći.

Ni krivica nije nestala, pojačala se.

Znaš već nastavak, “Pa sve je u redu, važno da ste živi i zdravi“, i ceo taj narativ. 

Naš Jovan je retko spavao, imao je izazove sa neprestanim plakanjem, sa hranjenjem, sa kupanjem, što je sve vodilo u sve dublju frustraciju nas kao roditelja, a posebno mene od koje se očekivalo da znam sve o bebama.

Kako je rastao, izazovi su postajali veći. 

Tada sam prvi put otkrila svet visoko senzitivnog deteta što je pomoglo da se uspostavi ravnoteža, bliskost i povezivanje. Naš sin konačno je postao shvaćen.

Princip „ Gurni pod tepih, proći će“, ne pali, to je varka.

Sa posebnim strahom ušla sam u narednu trudnoću, i nakon još jednog instrumentalizovanog porođaja rodio se Dimitrije. 

Tada već osnažena, delimično edukovana, vrativši se na posao počela sam da shvatam kakvom brigom o deci želim da se bavim. 

Shvatila sam ulogu koju majka i primarna briga o njoj ima u celom iskustvu.

Moja deca bila su, i dalje jesu, moja najveća inspiracija na tom putu. 

Potom sam naišla na polje prenatalne i perinatalne psihologije koja mi je pružila uvid u najranija ljudska iskustva. 

Sve ono čemu sam učena, da se bebe rađaju nesvesne, da su rođene u stanju fiziološke odsutnosti, da nemaju osećanja ni orijentaciju, palo je u vodu. 

Da je važno da tokom trudnoće ne plačeš jer beba to oseća, da se zdravo hraniš i ne pušiš, sve je odjednom dobilo drugu dimenziju i počela sam da dovodim u pitanje mnoge stvari koji sam nekada prihvatala kao apsolutnu istinu.

Zato sam svoju dalju edukaciju usmerila ka učenju toga kako da pomognem trudnicama da čuveni Tepih-pod-koji-se-vekovima-guralo-toliko-stvari konačno pošalju u zaborav. 

Moja supermoć, i bez sumnje razlog zašto si TI ovde, spaja SVE što sam naučila u svojoj obrazovnoj karijeri, kako akademski tako i u oblastima psihoedukacije u jedinstvenu celinu.

Jednom mi je u ordinaciju ušla uplakana mama bez deteta, što je samo po sebi bilo neobično. 

Rekla mi je da je njenoj jednogodišnjoj devojčici dijagnostikovana infantilna anoreksija, stanje koje se tako naziva kada dete iz neobjašnjivih razloga odbija da jede a nakon svih mogućih dijagnostičkih procedura od kojih su neke i veoma invazivne. 

Videle smo se nekoliko puta i razgovarale o trudnoći, porođaju i odnosima  u porodici. Saznale smo šta se desilo. 

Osvestile obrasce. 

Napravile plan. 

Za samo nedelju dana njena ćerkica je počela da jede.

Tolika je moć majke.

A kad sve to radimo pre nego što se porodimo, šta misliš, dokle stižemo?!

Dobrodošla u Trudničke dijaloge.

Prijavi se u odgovoru na ovaj mejl.