Ne tražiš ti još jedan program.
Da je tako, već bi kliknula i završila.
Ti tražiš mesto gde možeš da spustiš ramena, a da ništa ne ispustiš.
Mesto gde ne moraš stalno da budeš ona koja „zna“, „drži“, „razume“.
Mesto gde tvoja inteligencija, senzitivnost i odgovornost konačno imaju oslonac.
Jer ti nisi mama kojoj treba uputstvo.
Ti si mama kojoj treba rezonanca.
Ti vidiš stvari pre nego što postanu problem.
Osećaš ih u telu pre nego što se pojave u ponašanju.
I upravo zato ti je najteže, jer nemaš s kim da stojiš u toj finoći.
Deluje kao da ti sve ide.
Funkcionišeš.
Organizuješ dan.
Odgovaraš na poruke.
Smeješ se kad treba.
Držiš sve.
Jer si dobra u tome.
Jer si naučila rano.
Jer si morala.
Postala si dobra u brizi o drugima jer si nekada davno naučila da ne možeš da se osloniš i prepustiš.
Postala si dobra u regulaciji haosa jer si odrasla u njemu, ili u savršenoj disciplini koja je bila jednako tesna.
Postala si dobra u tome da ignorišeš svoje potrebe, jer kad si ih imala, bile su „previše“. Ili „glupost“.
I spolja sve izgleda u redu.
Čak i fotografije su prelepe-
Ali onda te preplavi nešto drugo.
Strah.
Strah da nešto nije u redu s tvojim detetom.
Strah da si nešto propustila.
Strah da ti nešto fali, da u tvom telu postoji nešto neuhvatljivo, neobjašnjivo, opasno.
Strah da kasniš.
Da nisi dovoljno uradila.
Da si pogrešila.
Strah koji se zalepi kao senka i pojede ti dan.
I kad pokušaš da o tome govoriš, kažu ti da si preosetljiva, da previše brineš, da je to zbog nedostatka sna i da "prestaneš više da zagledaš to dete i da čitaš po Internetu!"
Strah je memorija.
Ne dolazi iz glave već iz tela koje pamti kako je to kad si nekada bila ostavljena sa prevelikim stvarima koje nisi imala s kim da podeliš.
Tvoje telo pamti da tada nisi imala izbora osim da sve držiš.
Da kontrolišeš.
Da paziš.
Da budeš budna.
Zato danas ne možeš tek tako da se „opustiš“.
Zato sitnica u ponašanju tvog deteta pali alarm.
Zato skeniraš njegovo telo.
I svoje.
Ne zato što si slaba.
Nego zato što si nekada bila sama i morala da budeš jaka.
A sada si majka.
Ili pokušavaš to da postaneš.
Ili lečiš onu verziju sebe koja to nikada nije imala.
I telo ti šapuće da ne može više.
Ne da ne voli.
Ne da ne želi.
Nego da više ne zna kako da nosi to da niko ne vidi ono što ti vidiš.
Sve ovo znam jer sam nekada bila ti.
Ali sa pedijatrijskim zvanjem, koje mi nije pomoglo da utišam uragane koji su se u meni budili i intuiciju koja je tiho prkosila svim dobroznanim savetima koji se dele onda kada nemaš pojma šta je pravi odgovor, onda kada želiš da odeš kući ranije i prebaciš odgvornost na majku a tati potvrdiš da " Rekao sam ti da nije ništa!"
Ja sam aktivno tragala za odgvoorima kada je moje dete bilo u pitanju, i postala sve što nisam ni znala da na ovom svetu postoji, naoružana znanjima, veštinama i alatima sa kojima umem i mogu da te pomaknem sa tog mesta gde se sada nalaziš i vratim enegiju u tvoju svakodnevnicu.
Moć u tvoje ruke.
One iste ruke koje nose previše, koje nose dete koje se možda muči ali svi uporno govore da je " sve u redu", a ti se samo pitaš " do kada ja ovako još mogu!!?"
Ili ono što mame najčešće kažu: "Nije meni do mene..." a treba da ti bude!
Jer ko će tragati za odgovorima i ko će brinuti o tom biću koje si sa toliko ljubavi nosila pod srcem ako ti "nije do tebe"!?
Tu nastaje Savetovalište Prve Tri.
Ne kao još jedan info-servis.
Ne kao „program za problem“.
Nego kao siguran prostor prisustva i svih odgovora i scenarija koje priželjkuješ da ti neko pokaže.
Mesto gde tvoje „da li je sve u redu?“ ne biva umanjeno, nego saslušano.
Gde tvoja preosetljivost prestaje da bude teret i postaje precizan instrument.
Gde ne moraš svaki put ispočetka, jer ovaj prostor služi tebi kroz više dece i kroz različite sezone istog deteta.
Prvo dete.
Drugo dete.
Isto dete u drugoj fazi.
I ti koja više ne želiš da svaki put ponovo tražiš sebe.
Ovo je prostor u kom gradiš unutrašnji kompas.
Ne zavisnost od saveta.
Ne paniku.
Nego stabilnost.
Ovde ne postaješ „bolja mama“.
Ovde postaješ mirnija osoba.
Prestaješ da se preispituješ za svaku odluku.
Prestaješ da se objašnjavaš.
Prestaješ da nosiš sve sama.
Tvoje dete dobija majku koja je prisutna.
Ne savršenu, nego regulisanu.
I to je temelj koji se ne vidi na onim savršenim slikama, ali se pamti ceo život.
Ovo sve ti pričam jer moram da najavim da je ovo je poslednji put da Savetovalište postoji u ovom obliku.
Sa ovom dubinom.
Sa ovom dostupnošću.
Sa ovom vrstom prisustva.
Ne zato što nestaje, nego zato što se zatvara jedan ciklus.
Menja se forma i cena.
Ako čitaš ovo i osećaš da neko prvi put govori ono što ti nosiš godinama
onda već znaš.
Savetovalište drži vrata otvorenim do 27.1.2026. u ponoć 💜
Sa puno ljubavi,
Dr Vanja Kurjakov
Ovaj mejl ti stiže jer si se ranije prijavila ili izabrala neki od mojih sadržaja.
Ako u nekom trenutku osetiš da ti ove poruke više ne prijaju, slobodno se odjavi klikom na link ispod.
0 comments