Kako si?
Shvatila sam skoro da nas skoro niko nikad NE PITA KAKO SMO ZAISTA MI.
Nekada ne pitaju zato što ih realno ne zanima, nekada zato što MISLE da znaju, nekada zato što VIDE da smo dobro, ali zapravo samo pravi osete i znaju rKAD NISMO.
Zašto?
Zato što ti zahteva dubinu odnosa.
Zato što to zahteva da se možda suočimo sa sopstvenom NE-odlukom i NE- udobnošću.
Ali i to je odgovor na pitanje - da li nam je neko prijatelj ili poznanik. Bez obzira na broj susreta i bez bzira na dužinu poznanastva. Uz svo potšvanje oba. I bez ikakvog zameranja za različitost.
Bila sam sa POZNANICOM. Srele smo njenu blisku drugaricu. Kratko su razmenile neke važne informacije, iako se nisu videle i ispričale dugo... drugarica joj je poželela sreću... rekla da se NADA da je dobro, bez da ju je pitala KAKO JE i poželela joj je da bude ona stara - bez da ju je pitala ŠTA ONA ŽELI.
Umesto osmeha kod nje, videla sam zbunjenost.
Pitala sam je, kako si? Ne poznajem je duboko, ne mogu da ocenim, ali rekla bih da joj nepto nije bilo po volji...
Hm. Zbunila sam se. Jer ona stara, misli se na na onu valjda od pre 20 godina — dala je previše, čekala previše, trpela previše, svih tih 20 i kusur. I te informacije koje je podelila su za nju bile velike i važne. Ona stara, bila je uređena po meri svih oko nje. Samo ne po svojoj. I donela je puno pogrešnih odluka. Jeste, te odluke su je dovele do ove danas, ali svakako ne znam da li ja hoću da budem ona stara. I da li ona razume.
I shvatila sam nešto što me oslobodilo: ljudi oko nas ne pitaju šta mi želimo. Oni žele da ostanemo na nivou koji njima odgovara. Poznate. Predvidive.
I to me je podsetilo kako je nastao moj ebook, a sada i retreat "vrati sebi sebe". Sebe znači onu pre nje koju poznaju prijatelji — ono dete koje je bilo radosno i svoje dok nije počelo da se menja. Koje nije pitalo da li sme. Koje nije prilagođavalo sebe normama, očekivanjima, ulogama. Koje je samo — bilo. Moja deca me sada posdsećaju na - TU SEBE. Sebe pre svih drugih faza.
Postoji i druga strana te priče.
Juče sam videla ženu koja je rekla — ne.
Ne vraćam se tamo.
Ne prilagođavam se više.
Ne skupljam se da bi drugi imali više prostora.
Izgledala je drugačije.
Ne drsko.
Ne hladno. Samo — mirno.
Kao neko ko je konačno prestao da nosi nešto što nije njeno.
Bila sam na Retreatu i OPORAVILA SAM SE.
I shvatila sam — to nije samopouzdanje koje se uči na kursevima. To je ono što se dogodi kada žena provede vreme sa pravim ženama. Koje se raduju kada rasteš. Koje znaju kako izgleda teret koji nosiš — jer su i same nosile sličan.
Kada si konačno mirna — počneš da vidiš jasno. Jasno šta hoćeš. Jasno šta ne hoćeš više. Jasno kuda ideš.
I tu počinje promena. Ne u kancelariji. Ne pred belom tablom. Nego kada si odmorna, otvorena i ponovo svoja.
Upravo za to smo stvorile Tišina & Pravac.
Četiri dana na Korčuli. Žene koje razumeju. Ne da se vratiš sebi staroj — nego da nađeš onu koja je bila tu pre svega.
14–17. maj. Korčula. Pogledaj: https://www.instagram.com/p/DX2XtRix2AQ/
Odgovori na ovaj mejl — šaljem ti sve detalje.
Sa ljubavlju, Marina
P.S. Imaš li tu ženu u svom životu — koja te ne skuplja, nego širi? Ja ih poslednjih 5 godina imam. Drugačije od prethodnih. Podržavajuće. koje me pitaju - KAKO SAM I ŠTA ŽELIM. Koje to i misle. Koje su bile tu svo vreme kad je bilo potrebno. Hvala i njima sada. Hvala i njima od pre. Svaka ima svoj doprinos na moj život i promene.
0 comments