Bila sam people-pleaser od kada znam za sebe i još uvek imam te tendencije, iako sada mnogo bolje upravljam tim porivima da nikako ne razočaram druge ljude, da dobijem njihovo odobravanje po svaku cenu i da budem "dobra" devojčica koja sve radi po pravilima.
Zašto je ovo bitno za današnju temu?
Ovo je bitno zato što, ako i ti imaš ove people-pleasing tendencije, ukoliko ne poradiš na tome dok uporedo pokušavaš da uspostaviš jedan zdraviji odnos sa hranom i telom, taj proces ti se neće u početku činiti kao MIR I SLOBODA, već kao to da si fejlovala i da si totalni neuspeh.
Živimo u društvu koje konstantno teži ka idealnom zdravlju, izgledu, kilaži, proporcijama.
Koje teži ka savršenoj "bezgrešnoj" ishrani.
Savršenom načinu treniranja.
I savršenim idealnim bezgrešnim verzijama nas.
Za nas koji smo naučili da se štitimo uz pomoć perfekcionizma i toga da uvek sve radimo "ispravno, kako treba", uz pomoć postignuća i ispunjavanja očekivanja mame, tate, muža, dečka, kolega, prijatelja, društva - pokušavanje da se rešimo tog perfekcionizma (u ovom našem slučaju u ishrani i po pitanju našeg tela), može da deluje VRLO VRLO OPASNO.
U društvu koje demonizuje industrijske slatkiše, a veliča one koji se hvale da ne jedu rafinisani šećer već xy godina, nije lako biti osoba koja odjednom odlučuje da nije smrtni greh pojesti krofnu na plaži ili pojesti običnu NE PROTEINSKU NE GLUTEN FREE NE SUGAR FREE palačinku.
U društvu koje konstantno stremi ka idealnoj kilaži i proporcijama i uzdiže one koji treniraju 5xnedeljno po 2h u teretani, imaju 7% masti u telu, savršene trbušnjake i podignute gluteuse, nije lako biti osoba koja odlučuje da prihvati svoje telo i njegove nesavršenosti umesto što uništava svoje mentalno (često i fizičko zdravlje) pokušavajući da živi, trenira i izgleda kao neki fitness trener ili neka fitness influenserka.
U društvu koje izjednačava proces mršavljenja i mršavost sa srećom i uspehom, nije lako biti osoba koja odustaje od toga da smrša po svaku cenu, počinje da revidira svoje životne vrednosti i traži ispunjenost i osećaj uspeha na drugim mestima.
U društvu koje izjednačava mršavost sa zdravljem, nije lako biti osoba koja vidi širu sliku, koja holistički pristupa zdravlju, koja podjednako ozbiljno shvata i fizičko i mentalno zdravlje i koja se fokusira na uvođenje zdravijih navika (balansiranu ishranu, redovan san, kretanje, stes menadžment) bez pokušavanja da što pre smrša u tom procesu, često paradoksalno "u ime zdravlja" ugrožavajući to isto zdravlje.
U društvu koje je usmereno na eksterne faktore i "autoritete" da im kažu kako, šta tačno i kada tačno da jedu i kako da treniraju, nije lako biti osoba koja odlučuje da počne da osluškuje sebe i svoje telo i da se možda po prvi put sa eksternog usmeri na interno. Šta je njoj ok? Šta njoj prija? Kakav vid fizičke aktivnosti ona voli? Kada je njoj ok da jede i šta je njoj ok da jede?
U svetu u kom je normalna "motivacija" kritikom, posramljivanjem, indukovanjem osećaja krivice i straha, nije lako biti osoba koja pokušava da bude nežnija prema sebi, koja pokušava da bude sebi najveća podrška, a ne najveći kritičar, koja pokušava da se oslobodi krivice koju oseća jer zaboga nije napravila najsavršeniji izbor u ishrani ili je preskočila trening.
Odlučivanje da odjednom preduzimamo i prisvajamo drugačije obrasce razmišljanja i ponašanja od onoga što je mainstream i što je decenijama bilo normalizovano i izjednačavano sa uspehom, sa onim "kako treba" i šta "dobri, vredni, ispravni, moralno superiorni" ljudi rade, može da nam izazove neprijatne emocije. Pogotovo nama people-pleaserima.
Može da se učini kao neuspeh.
Može da se javi strah da ćemo biti osuđivani i odbačeni.
Zbunjenost, jer smo godinama funkcionisali po principu ŠTA DRUGI LJUDI KAŽU DA JE OK, PRIHVATLJIVO, ISPRAVNO, a sada odjednom treba da se okrenemo sebi, svojim potrebama i pitanjima šta je nama ok, šta mi želimo, šta je nama i našem telu prihvatljivo, koje su naže životne vrednosti.
To zahteva upoznavanje i građenje poverenja u sebe, a većina people-pleasera sebe zapravo ni ne poznaje niti veruje sebi i svojoj intuiciji i osećajima, jer su godinama bili usmereni na druge ljude, njihove potrebe, standarde, pravila, očekivanja i jedino im je bilo bitno da dobiju odobravanje i validaciju drugih, makar to značilo da napuste sebe.
I znam da će vaš crno-beli um koji ima naviku da razmišlja u ekstremima sada da pomisli: "Da li to sada znači da treba da radim šta mi se radi, da ne treniram uopšte, jedem šta mi dođe pod ruku, prejedam se, nikog ne slušam, budem debela i pravim se da sam OK sa tim?"
Ne, ne znači.
Poruka koju sam želela da vam prenesem jeste da ne napuštate sebe i ne preduzimate akcije koje nisu u skladu sa vama, koje vas možda koštaju i fizičkog i mentalnog zdravlja, samo da biste dobili validaciju, odobravanje drugih ljudi i društva i kako biste izbegli osudu.
Danas je svašta normalizovano, a standardi, očekivanja i zahtevi koji su postavljeni pred nas su postali nenormalni.
I ukoliko počnete da preduzimate neke akcije koje se kose sa nekim opšteprihvaćenim pravilima i očekivanjima, javiće se nesigurnost, strah, krivica.
Mislićete da radite nešto pogrešno. Mislićete da ste slabi. Da tražite izgovore. Da se zaluđujete. Zapitaćete se odakle vam pravo za tako nešto. Možda ćete se suočavati sa osudama drugih ljudi koji ne razumeju kako vi to tako smete, a oni ne smeju.
Pa makar to bilo samo kršenje pravila da "ne sme da se jede ništa posle 18h".
Ili davanje dozvole sebi da pojedemo nešto slatko posle ručka.
Ili donošenje odluke da ne idemo na cross fit jer ga mrzimo, već da krenemo na plivanje.
Ili odluka da umesto da krenemo na još jedan striktan režim kako bismo prevazišli prejedanje i pokušavanje da motivišemo sebe posramljivanjem, izaberemo pristup koji se bavi i našim emocijama, načinom razmišljanja, odnosom sa hranom i telom, koji je saosećajan, traži uzroke i koji ne koristi kao motivaciju krivicu, strah i stid, niti se bazira na nekim zabranama, deprivaciji i bičovanju sebe i svog tela do "promene i idealne savršeno mršave verzije nas".
Ukoliko si people-pleaser, za takav proces i pristup, biće ti neophodna podrška.
Zato što je svaki početak težak. Bićeš nesigurna i čim se susretneš sa nekim eventualnim komentarima ili osporavanjima, velike su verovatnoće da ćeš posustati ako si sama u tom procesu.
Zato što ćeš pokušati drugačiji pristup, nešto što se kosi sa mnogim stavovima po pitanju ishrane/nešeg tela/fizičke aktivnosti i biće ti mnogo lakše da imaš zajednicu žena koje su u istom procesu kao i mentorku koja je kroz to prošla i sama i koja je sprovela kroz taj proces mnogo žena do sada.
Biće ti lakše jer neko napokon razume. Razume svaku tvoju, često iracionalnu, misao i strahove.
Biće ti lakše jer ćeš svake nedelje moći da dođeš na Zoom poziv i proradiš sa mnom to što te muči i plaši i polako, korak po korak, gradiš poverenje u sebe i svoje telo.
A onda dolazi dolazi nagrada.
Metamorfoza straha, krivice, nesigurnosti, stida u SLOBODU, MIR, POVERENJE, RASTEREĆENJE.
Ukoliko želiš podršku u ovom procesu, ispod ostavljam link preko kog možeš da se prijaviš na listu čekanja za šestu po redu grupu na mom mentorskom programu koji startuje početkom septembra.
Primam mali broj žena, tako da je moj predlog da zauzmeš svoje mesto već sada, jer ću prvo javiti ženama sa liste čekanja da je prijava otvorena i ako se mesta popune, neću objavljivati prijavu preko instagrama i newslettera.
Sve informacije o programu imaš na linku, a za sva dodatna pitanja stojim na raspolaganju. Piši mi na e-mail.
Do sledećeg čitanja,
Gorana
0 comments