Otkriću ti jednu bolnu istinu.
I možda ti se neće dopasti, ali je sasvim ok da ti se ne dopada. To ne znači da ti neće pomoći.
Znaš li zašto ne menjaš neko ponašanje ili obrazac u kom si zaglavljena već godinama?
Zato što ne moraš.
Da, da, dobro si pročitala. Zato što ne moraš.
Nisi još uvek dotakla dno.
Tvoj nervni sistem i dalje nekim čudom istrajava i bori se u tom "preživljavanje" mode-u.
Tako sam i ja godinama živela sa depresijom, anksioznošću i poremećajem u ishrani.
Da li sam patila? O da.
Da li sam preduzimala nešto da pomognem sebi? Kao jesam. Sve nešto izokola i birala sam "brzinska rešenja". Quick fix. Bilo bi mi bolje neko kratko vreme i onda bi se sve vratilo kao bumerang. Nisam se bavila uzrokom.
Uvek bi izmišljala neke izgovore. Te nije pravi trenutak. Te nemam novca. Te mogu ja to sama. Te nije mi baš toliko loše. Te evo sad mi je malo bolje, prošlo je.
Sve dok nisam došla u stanje potpune NEFUNKCIONALNOSTI.
Šta bi to značilo?
To bi značilo da bukvalno nisam mogla da funkcionišem tokom dana.
Nisam bila sposobna da radim.
Nisam bila sposobna sebi da spremim hranu, nekada čak ni da je naručim. Znala bih da jedem čipseve i slatkiše onako direkt iz kesice, danima.
Postala sam toliko zatvorena i izolovana da je i moj partner počeo da se brine.
Nisam noćima mogla da spavam zbog anksioznih napada.
Gojila sam se sve više, ali prejedanje nisam mogla da zaustavim.
Nije bilo šanse.
Hrana je bila nekada jedini motiv da se dignem iz kreveta.
Zdravlje mi se narušavalo.
Konstantne glavobolje, bol u vilici jer sam škrgutala zubima ogromnom jačinom, bol u želucu, problemi sa hormonima...
Sećam se i dana kada sam pomislila:
"Ovako više ne može. Ili ću nešto promeniti i zatražiti pomoć stručnog lica ili ću se razboleti i totalno poludeti."
Zaista sam bila dotakla DNO. Prosto, živela sam, ali kao da nisam.
Volela bih da nisam čekala toliko dugo, ali sada nema nazad. Bolje ikad nego nikad, tako kažu.
Tada se i nije toliko otvoreno pričalo o mentalnom zdravlju, tako da nisam ni imala od koga da čujem da je ok da zatražim pomoć, da nisam slaba, da ne moram sama, da ne moram da čekam da mi bude "dovoljno loše". Da ne moram da čekam da drugi primete da nisam dobro.
Takođe, kada dotera "cara do duvara" novac se stvori, vreme se nađe, prioriteti se promene.
Ali zašto čekati? Zašto čekati da dotaknemo DNO? Zašto toliko malo vrednujemo sebe i svoj jedan jedini dragoceni život i svoje zdravlje?
Zašto su nam uvek drugi preči, a sa nama šta bude bude?
Hej!!! Moraš se odučiti od toga, a prvi korak je da odlučiš da nećeš više da čekaš i da BIRAŠ SEBE. Možda po prvi put.
Što pre kreneš, manje će ti vremena trebati za oporavak.
Ukoliko trenutno prolaziš kroz neku tešku fazu ili ako si u njoj zaglavljena godinama vidim te, čujem te, osećam te. I molim te da se trgneš.
Psihoterapija je uvek dobar početak. Ja je još uvek ne radim, ali ako ti treba preporuka, piši.
Do sledećeg čitanja,
Gorana
--------------------------------------------------------------------------
A ukoliko imaš izazov sa fazama prejedanja i restriktivnih dijeta i želiš to da prevaziđeš, možeš se informisati o mom programu preko linka ispod:
0 comments