Da li je to "telo iz snova" ako je proces mršavljenja bio pakao?
Da li je to "telo iz snova" ako si za njega žrtvovala mentalno, fizičko i spiritualno zdravlje?
Da li je to "telo iz snova" ako si postala prestravljena mišlju da bi mogla da ga izgubiš?
Da li je to "telo iz snova" ako ti je odlazak na trening jedini hobi?
Da li je to "telo iz snova" ako je postalo tvoj jedini identitet i merilo vrednosti?
Da li je to "telo iz snova" ako si izgubila sebe u procesu?
Ako hvataš sebe da si postala opsednuta svojim telom, pokušajima da smršaš, brojanjem kalorija, brojanjem koraka, pokušajima ispočetka "od ponedeljka", a često ti se dešavaju faze nekontrolisanog prejedanja, molim te, ZAUSTAVI SE.
Postala si rob.
Kada postanemo opsednuti nečim, kada to traje godinama, tu se više ne radi samo o pukoj želji da malo smršamo ili da dođemo do tela iz snova.
Stvar je mnogo dublje prirode.
Ta konstantna pokušavanja da smršaš i vrtenje u začaranom krugu prejedanja i dijeta je vrlo moguće samo tvoj način da pobegneš od svojih emocija, osećaja neadekvatnosti, straha od života i njegove nepredvidljivosti.
Mnogo je "lakše" biti opsednut ishranom, svojim telom i vežbanjem nego se suočiti sa sobom i svojim emocijama.
Međutim, iako je možda trenutno "lakše" na duže staze te košta.
Košta te usmeravanje fokusa i energije na kreiranje tvog ŽIVOTA IZ SNOVA.
Nije li to paradoks?
Juriš "telo iz snova" jer imaš iracionalno uverenje da ćeš tada biti srećna, samopouzdana i da ćeš tada moći da uživaš u životu i budeš uspešna na svim poljima...
A onda osvestiš da se godinama vrtiš u krug kao onaj hrčak u točku.
Tvoje telo iz snova ti izmiče.
Faze prejedanja su postale sve gore.
Paradoksalno se sve više i više gojiš.
Život ti se sveo na konstantne pokušaje da smršaš i odlaganje života dok se to ne desi.
Što te čini još više isfrustriranom, usamljenom, ljutom.
Pa se zbog toga još više prejedaš.
Haotično, zar ne?
Sve mi je poznatno jer sam i sama bila u tom paklu 15 godina.
Ćak sam i uspevala da dođem od "tela iz snova" ali bih i tad bila nezadovoljna ili bih postala prestravljena da ću ga izgubiti i opet se ugojiti, tako da opsesija hranom i treniranjem nije nestala.
Ono čuveno "opustiću se" kad budem imala toliko i toliko kilograma je laž.
Nema opuštanja ako imaš loš odnos sa hranom i telom.
Ili se spremi da ćeš ceo život morati da budeš na nekoj restrikciji i u panici zbog straha od gojenja, a veća verovatnoća je da ćeš se umoriti od restrikcije, početi opet da se prejedaš i još više se ugojiti.
Ako se pitaš: "Ok, šta je rešenje onda?"
Rešenje je da poradiš na svom narušenom odnosu sa hranom, telom, a pre svega sa sobom.
Verovatno sada prevrćeš očima, ali jebi ga, tako je kako je.
Možeš me poslušati, a možeš i nastaviti da živiš kao do sada - na tebi je.
I ja sam prevrtala očima i nastavljala ovu neprestanu borbu, dok se skroz nisam iscrpela i dok nisam osvestila da ovo što radim zaista više nema smisla.
Ne samo da nema smisla, nego sam u konstantoj patnji.
Život mi prolazi u jebenim pokušajima da smršam, u brojanju kalorija, u skakanju sa režima na režim, u prejedanju.
Počela sam stidljivo sa čitanjem par knjiga na temu poremećaja u ishrani.
Pa onda sa jednim kursom.
Pa sa programom podrške.
Pa sa psihoterapijom.
I evo me ovde gde sam sada.
Slobodna.
I miru sa hranom i svojm telom. Hranim se balansirano, rasterećeno. Uživam u treningu. Uživam u svakoj hrani. Uživam u svom životu.
Da li je bilo lako? Fuck no.
Da li je vredelo? Fuck yes.
To je sve što ću ti reći.
Možda ti neće kliknuti večeras nakon čitanja ovog newslettera, ali se nadam da jednog dana hoće.
Da ćeš odlučiti da je bilo dosta.
Da ćeš odlučiti da je moguće i za tebe.
Da ćeš bar pokušati.
Šaljem ti veliki zagrljaj! I verujem u tebe!
---------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ako se pitaš odakle da počneš prijave i dodatne informacije za mom online programu su na linku ispod:
Do sledećeg čitanja,
Gorana
0 comments