Prejedala sam se svaki dan 6 meseci.

Svako od nas koji imamo ili smo imali izazov sa prejedanjem imamo i tu jednu namirnicu ili to jedno jelo koje nam prvo padne na pamet kada naiđe žudnja za prejedanjem.

Za neke moje klijentkinje je to čips.

Za neke čokolada.

Za neke raznorazna peciva iz pekare.

Za neke čizburger i pomfrit iz Meka.

Za mene je to bila pasta karbonara.

Da se razumemo, prejedala sam se ja svim i svačim. Neretko i "zdravom" hranom. Tipa, bananama.

Ali pasta karbonara je bila ono za čim sam najčešće žudela i nešto što nikada nisam mogla da jedem umereno.

Jednom se desio i period od 6 meseci prejedanja karbonarom. Za vreme korone, kada se desio i relaps u toku mog oporavka od poremećenih obrazaca ponašanja u ishrani.

6 meseci sam jela karbonaru pet dana u nedelji. Za doručak! Velike količine. Toliko da mi bude loše da posle toga ne mogu da funkcionišem ceo dan.

Pitate se zašto pet dana u nedelji, a ne svih sedam? I zašto za doručak?

Zato što sam jela krišom.

Partner je mogao da radi i tokom korone, a ja sam ostajala sama kod kuće do 17h dok se ne vrati sa posla.

Preplavljena anksioznošću, tugom, usamljenošću. Zatvorena u 4 zida. Mogla sam da odem samo do marketa i to ako pustim poruku i dobijem odobrenje da izađem. U Grčkoj su bili baš striktni po pitanju kovid mera.

I tako bih ja ustala ujutru, sačekala da partner ode na posao i odletela do prodavnice.

Kupila bih sve što je potrebno od namirnica za pastu karbonaru i plus uz to i veće količine slatkiša i grickalica.

Vratila bih se kući, napravila količinu za 4 osobe najmanje i jela bih dok mi ne izađe na nos.

Uz ogromnu dozu stida i straha jer se dešavalo da partner nekada dođe ranije sa posla i plašila sam se da me ne uhvati "na delu".

Pitate se zašto me je toliki stid i strah od partnera? Da li bi me kritikovao zato što jedem pastu za doručak?

Ne, ne bi. Verovatno bi mu bilo čudno, ali ne verujem da bi mi bilo šta rekao. Taj stid, strah i anksioznost su bile emocije koje su meni pripadale. Strah od osude i odbacivanja je bio tu zato što sam ja samu sebe osuđivala, odbacivala i kritikovala kada god bih se prejedala.

Stidela sam sam se tog mog obrasca ponašanja i želela sam da sakrijem taj deo sebe. A što sam se više krila, žudnja za prejedanjem je bila sve jača.

Svako jutro pre nego što bih otišla u prodavnicu sebi bih govorila i obećavala: "Danas ti je poslednji put da se prejedaš! Od sutra krećeš na striktan režim!"

Taj način razmišljanja me je navodio da svaki dan pripremam velike količine karbonare i kupujem slatkiše i grickalice koje fakat ne mogu sve da pojedem, ali hej, samo još danas imam priliku ovo da jedem, od sutra nema više!

Ono što bi ostalo nepojedeno bih bacila kako bih sakrila tragove.

Onda bih na silu jela kada partner dođe kući, regularno jelo koje sam pripremila, kako ne bi ništa posumnjao.

Možda se pitate kako mi se nije smučila pasta karbonara u tolikim količinama? Dešavalo bi se da ne mogu da je jedem, a onda bih razbila monotoniju sa pastom bolonjeze ili sa pesto pastom, ali posle par dana bih se uvek vraćala na karbonaru.

Volim da je jedem, a istovremeno sam imala uverenje da je to najgora moguća hrana. Prepuna kalorija. Mislila sam da me goji i sam pogled na tu pastu i uvek bih je sebi zabranjivala tokom režima.

A znate li kada sam poslednji put jela pastu karbonaru? Prošle godine na svoj rođendan sam je pravila (22. april) i evo od tada je nisam jela.

Kada sam to osvestila pre par dana bila sam šokirana!

Šokirana da imam stopostotnu dozvolu da jedem pastu karbonaru kada god hoću i kada god mi se jede, a nije mi palo na pamet da je pravim niti mi se nešto specijalno jela evo već 10 meseci!!!

Kako sam došla do toga da se prejedam 6 meseci pastom karbonarom do toga da ni ne pomislim na nju 10 meseci?

Radom na odnosu sa hranom i telom.

Šta taj rad podrazumeva?

• Podrazumeva to da sam u jednom momentu u toj šestomesečnoj fazi prejedanja shvatila da sabotiram samu sebe i prejedam se jer uporno govorim sebi da je ovo "poslednji put", da od sutra idem na sriktan režim i da nikada više neću jesti bilo koju pastu, a kamoli karbonaru.
• Podrazumeva da prestanem da kategorišem pastu karbonaru (ili bilo koju pastu) kao "lošu" hranu i da dam sebi EMOCIONALNU dozvolu da je jedem bez krivice i sama, ali i pred drugim ljudima.
• Podrazumeva osvešćivanje da tim prejedanjem (čime god da se prejedam, nebitno što je u tom slučaju bila uglavnom pasta) pokušavam da pobegnem od nekih emocija i da ih potisnem.
• Podrazumeva osvešćivanje da mi neke potrebe nisu zadovoljene i da uporno pokušavam da ih zadovoljim velikim količinama hrane, ali mi to ne polazi za rukom.
• Podrazumeva učenje kako da budem saosećajnija i blaža prema sebi u ovom procesu, jer mi nije lako i ne prejedam se zato što mi je mnogo dobro u životu i zato što sam alava i nedisciplinovana, već zato što me nešto muči iznutra. Postoje neke emocije koje još uvek ne umem da prepoznam i procesuiram kao i neke blokade u razmišljanju koje me sabotiraju, a koje su zapravo rešive.

Kada sam nastavila svoj proces uspostavljanja zdravijeg odnosa sa hranom i telom (nakon ovog relapsa koji se desio) shvatila sam da sam zapravo dugo pre tog momenta bila u pseudo oporavku.

I bilo je neophodno da ovaj put zaista, ali ZAISTA dam sebi emocionalnu dozvolu da jedem svu hranu.

Rekla sam sebi: "Od danas ti je dozvoljeno da jedeš pastu karbonaru kada god poželiš, ali to više nećeš činiti krišom i nećeš je jesti kada si emocionalno baš baš loše kako bi zatrpala emocije. Ješćeš je sa uživanjem, kada si dobro! Emocije ćemo da razrešavamo na drugi način."

I tako je i bilo.

Nakon davanja dozvole sebi da jedem karbonaru bio je period od 15-ak dana kada sam je jela svaki dan. Rekla sam partneru da sam u toku nekog eksperimenta, da ću možda narednih dana da jedem više paste, a njemu ću da pripremam šta on želi da jede (pošto nije neki ljubitelj paste generalno).

Moja žudnja za pastom je sa svakim danom bivala sve manja.

Jela sam je sa uživanjem, u miru, ali sam primetila da su to postale manje količine posle pet-šest dana.

Poslednja dva-tri dana bih je spremila, ali sam osetila da mi telo traži nešto drugo. Osetila sam da me često i uspava, da budem troma nakon što je pojedem, da mi ukus više nije tako "super wow".

Uporedo sa ovim eksperimentom sam počela da radim i na svojim emocijama, mislima, slici o telu. Nastojala sam da budem malo manje kritički nastrojena prema sebi.

Nakon tih 15-ak dana poželela sam da za ručak/večeru pojedem pasulj, grašak, krompiriće i piletinu. Bilo mi je dosta karbonare.

Počela sam da je jedem ređe. Jednom u dve nedelje.

Pa jednom mesečno.

I evo došla sam do toga da je nisam jela 10 meseci.

Nisam je sebi zabranjivala, nisam je izbegavala. Jednostavno se desilo.

Jela sam više bolonjez pastu iz nekog razloga.

Razmišljam sada kako bih mogla da je pravim večeras. :)

I to vam je pričica o tome kako sam došla od toga da se prejedam karbonarom 6 meseci do toga da je nisam jela 10 meseci.

Dešavalo se i ranije (pogotovo u fazi ortoreksije) da ne jedem karbonaru i do dve pune godine, kao ni rafinisani šećer ili bilo koju "lošu" hranu.

Ali to je bila patnja. Nisam jela, a svaki dan sam razmišljala o toj hrani. Borba je bila konstantna. Nije dolazilo ovako spontano, bez osećaja deprivacije. I naravno da bi se nakon takve faze "zdrave ishrane" desila i faza nekontrolisanog prejedanja koja bi trajala mesecima i onda bih vratila sve kilograme i još malo preko.

A ja ću večeras da spremim pastu, poješću je u miru, umerenu količinu, uživaću u njoj i nastaviću sa svojim životom.

E to se zove sloboda.

Ukoliko i ti želiš da uspostaviš bolji odnos sa hranom i telom i prevaziđeš prejedanje, na linku ispod možeš da se informišeš o online platformi na kojoj se nalaze svi materijali koje sam kreirala i koji su meni pomogli u ovom procesu, pomogli su i preko 150 mojih klijentkinja, a verujem da će i tebi.

ONLINE PLATFORMA

Do sledećeg čitanja,

Gorana