Učenici i učitelji moji,

Kad se podvuče crta, ja sam srećan i zadovoljan…

Kažem, kad se podvuče crta, a to podvlačenje, Boga mi, bilo je dugo i bolno…

Da ste me pitali kako se osećam u maltene bilo kom periodu sve do pre 6 meseci, rekao bih vam “guram” ili “biće bolje” ili “no bueno” što sam naučio u Španiji kada sam bio na pešačenju…

Zašto? Pa primaran je posao, na žalost ili na sreću, kako kad, kako kome….

Jer neretko svi zaboravljamo da je posao samo deo našeg života, jedan deo, a ne celokupan naš život, kako se neretko svi ponašamo….

Ali s druge strane, vrlo važan deo, jer kroz posao možemo da ostvarimo svoju misiju koju imamo, što je za mene lično mnogo važno, a i da se finansijski obezbedimo, što mi je nekada bilo baš važno, a danas što sam stariji, sve me manje interesuje to obezbeđivanje (od čega/od koga?)…

Kako to da sam danas dobro a do pre 6 meseci nisam bio? Šta se to korenito promenilo? Kako se to desilo? Kako to isto da se desi i tebi (najbitnije pitanje)?

Neću krenuti od početka, jer bi priča onda bila preduga, ali hoću od sredine - imam 24 god i nemam pojma čime bih se bavio u životu, a ona potreba da to što radim bude smisleno i svrsishodno ne jenjava…

Upoznajem se sa marketingom i shvatam da mogu da “živim od pisanja”. Na netu čitam o marketinškim agencijama i sve mi je prestrava i presimpatično. Jedva čekam da se zaposlim, a kad se to desi pokazaću koliko sam vredan, odgovoran, i najbitnije kreativan. Drugim rečima “to je to”!

Epilog: “nije to to..”. Agencije u kojima sam radio većinski su bile fokusirane na profit, što nije pogrešno, svako radi kako želi, samo nije u skladu sa mojim afinitetima. Dok s druge strane klijentima “upravljaju” ljudi koji o marketingu znaju manje od mene koji sam u tom trenutku počinjao. O incidentu sa “Djakom” i “C kafom”, ne bih pričao ovako javno, ali baš čudne stvari su se dešavale. Ok, očigledno marketing nije to što sam ja mislio. Idemo dalje…

Odlučujem da uđem u preduzetništvo, i pokrećem “Ćao Šećeru”. Sve će zavisiti od mene. Ja se pitam, ja odlučujem na šta i na koga će moja firma biti orijentisana, volim zdravu hranu, verujem u nju, tržište je, nadam se, spremno… A radnici? Pa ukolliko ja budem šef kakvog nisam imao, oni će biti presrećni, večito zahvalni i zadovoljni. Plus mogu da zaradim koliko želim, samo ako se potrudim, ma sve je do mene… Drugim rečima “to je to”.

Epilog: do radnika koji cene to što ja imam da im dam treba doći, a razviti biznis u branši o kojoj ne znaš ništa je mnogo teže u praksi nego na papiru ili u glavi. Posle 3 godine pokušavanja da uđem u industriju iz manufakture, posle potrošenih 50.000e, kvarenja 3 mašine u 3 različite proizvodnje, i nakon maltene 10 tehnologa, suđenja, nedobijene dobijene investicije (prošli smo sve njihove zahteve i ispite u pregovorima...) od nekoliko stotina hiljada e, dobio sam astmu + saznanje: “nije to to”…

Iz želje da radim nešto što volim, što razumem, za čim ima potrebe, što u potpunosti zavisi od mene, pokrenuo sam, posle 2 godine, ponovo, svoju stranicu na Instagramu i počeo da pišem o biznisu. Shvatio sam da najviše volim da radim 1 na 1 i počeo da nudim uslugu konsultacija. Definisao sam tada cenu koja možda nije bila realna, ali mi je visok closing rate (preko 80%) pokazao da ona nije prevelika i da je tržište spremno za mene i moje cene (kad smo kod toga, uskoro će biti povećanje, da znate)...

Krenuo sam da radim polako, za dušu, bez moranja, bez prevelikih očekivanja, sa srcem, sa stilom, sa dozom svesnosti i strpljenja. Shvatio sam da većina ljudi sa kojima radim ne razume mnoge stvari u preduzetništvu, pa sam napravio kurs kako bismo kad radimo 1 na 1 (ja od toga ne odustajem) imali istu količinu znanja i bili efikasniji u radu...

Onda sam shvatio da ako neko hoćete rezultat, moramo konstantno da radimo na tebi (preduzetniku) i tvom biznisu (kod mene se to ne razdvaja, zato me i zovu “psiholog za preduzetnike”), pa sam kreirao mentoršip program. A jutros sam i shvatio kako treba da ga naplaćujem ubuduće - po rezultatu. Ali o tome neki drugi put...

Ono što hoću da kažem je da se priča razvija sama od sebe, ja je ne ubrzavam, nisam u grču, iščekivanju nečega, ne čekam 10k pratilaca na Instagramu pa da se slikam sa tortom i balonima. Uživam sada, u svakom danu, u svakoj konsultaciji, u rastu, u maratonu na koji sam krenuo...

Elem, da li je onda ovo ono “to je to”? 

Mislim da jeste…

Zašto? I kako? Šta se promenilo?

Pa, ja sam se promenio. Meni su i marketing (kao i sve pre toga što mi se desilo) i moja firma, koju i dalje volim i čiji sam vlasnik, bili poligon za moja očekivanja, egocentrizam, za lomljenje mojih stavova, za patnju, za učenje, za vraćanje sebi, za dolazak sebi, za dolazak do ovoga da su mi moje vreme i energija bitniji od bilo koje cifre, i da mi je moja sreća dok nešto radim najbolji pokazatelj da sam na dobrom putu...

I sad kad me pitaš kako sam, ja mogu da kažem da sam po prvi put zapravo jako dobro. Da se osećam da sam tamo gde treba da budem. Da dobro zarađujem, da pomažem ljudima, da učim ljude, da sam srećan što imam priliku da radim ovo što volim...

Drugim rečima, živim u ljubavi, a ne u strahu, i mislim da se to oseća...

Ali dosta o meni, šta je tu za tebe?

Pa isto to, shvatanje da ako nisi tamo gde želiš/treba da budeš, da odatle treba da odeš. Ali ne bez nauka, ne bez promene, ne bez lekcija...

Da shvatiš da ni ti, kao ni ja, nisi svemoguć/a, iako neke stvari ipak zavise od tebe. Da tvoja istina, nije opšta istina, i da su neke stvari jednostavno takve kakve su. A to ih ne čini ni dobrim ni lošim.

Da moraš da prođeš neke stvari da bi dozvolio/la sebi da se promeniš i porasteš, i da, najbitnije, počneš da radiš i biraš stvari iz stomaka, a ne iz glave...

Da, poprilično sam siguran u to da svako od nas može da se oseća jako dobro, samo prethodno treba da se slome sva ograničenja koja smo dobili od nekog ili pak sami sebi nametnuli...

Da nekako dozvolimo sebi da živimo i budemo. Da radimo u ljubavi i iz ljubavi, jer da se ne lažemo – niko od nas neće od gladi umreti, niti su kome egzistencijalne stvari upitne...

A posle njih, po listi prioriteta, nije letovanje u Egiptu, već sreća, mir, strpljenje, svrha i jako dobro osećanje, zar ne?

Zato hajde, počni. Ili što bi rekao moj drugi brend, koji je upravo nastao zbog i iz ovih promena: “Probaj, i ne filozofiraj”! :)

S ljubavlju,

S