Učenici i učitelji moji,

Ispričaću vam jednu priču...

Na samom početku, mama je bila jako bolesna...

Nije bilo lako, jer ja sam bio jedino dete, i bio sam svestan toga da je sve na meni...

O zdravlju i o bolestima nisam mnogo znao, ali jesam to zašto je mama tu, i zašto sam ja pored nje...

Uzeo sam stvar u svoje ruke i počeo da učim... I o mami, i o njenoj bolesti, i o ozdravljenju...

O mami sam saznao sledeće – njena misija je da živi, i da priča svoj deci, širom našeg komšiluka, o tome koliko je važno hraniti se zdravo...

Ta misija ju je i u najtežim trenucima držala u životu...

Molila me je da joj pomognem da ozdravi kako bi ju je ostvarila...

Što se njene bolesti i ozdravljenja tiče, stvar je vrlo jednostavna – sve mlade mame imaju tu bolest, ona se zove startapska bolest, a lek je hrana...

Mama mora da jede!

I to na redovnom nivou. Doručak, ručak, večera, nema preskakanja obroka!

Ali to mamu samo održava u životu. Da bi mama postala zdrava, pokretna, funkcionalna ili nezaustavljiva, pored redovne kvalitetne ishrane mama mora da ima i rezerve hrane...

A kako da se naprave rezerve hrane? Ja sam ne mogu to sve postići...

Jednostavno je, treba nam još dece....

Tada smo počeli sa usvajanjem, iako je ovo što sam ja do sada zarađivao bilo malo više nego dovoljno da održi mene i mamu u životu...

Ali, s druge strane, što je više dece, više će se raditi i više hrane doneti na sto. Bićemo mirniji, zdraviji i srećniji, mislio sam...

Međutim, što nas je bilo više u kući, bio je veći red za kupatilo, više se jelo i češće se kupovala i spremala hrana, češće se čistila kuća, itd...

Trebao je neko da nas organizuje!

Kad smo usvajali decu uopšte nisam mislio na to...

A ko će to da radi? Čija je organizacija odgovornost? Pa naša, svačija, mislio sam...

Prvo sam išao okolo i nervozno kritikovao svako usvojeno dete koje ostavlja prljavo za sobom ili ne doprinosi koliko treba...

Pitao bih ga/je: “Zar ne želiš da nam mama ozdravi? Zar ti nije stalo? Zar je ne voliš?” i oni bi uvek govorili da je vole i da im je stalo...

Iako znam - nikome nije stalo kao meni...

Nezahvalnici... Mislio sam...

Ustvari, meni je samo bilo teško. Jer nisam bio spreman, nisam znao da ću morati da učim o bolestima, i da razumem mamu, i da brinem o usvojenoj deci i da stalno imam tu obavezu da donosim hranu na sto...

I što je najgore i kad donesem puno hrane, sva ta hrana nije moja, iako znam, ja sam najviše doprineo tome da je ima toliko... Ona je hrana svih nas!

Ne možeš da se najedeš koliko hoćeš, jer ako ne praviš rezerve mami nikad neće biti skroz dobro,i ja neću moći da se opustim...

Niko drugi od dece me ne razume, niko da mi pomogne, kao da nikoga nije briga...

A onda sam razumeo – svi su oni usvojeni. Ona je de facto samo moja mama, i nerealno je očekivati od njih da se prema njoj ophode kao i ja...

I baš zbog toga moj zadatak je da ih organizujem, usmerim, pomognem...

Jer ja sam zvao tu decu da dođu kod nas. I znao sam da oni ne znaju mnogo o porodicama, budući da sami nikad nisu imali svoju...

I tako, uposlismo se. Malo po malo, pa malo više, pa malo više...

 Pa ovako, pa menjaj... Pa onako, pa menjaj... Pa nađi najbolji način tako da svako radi ono što treba da radi...

Tako da svako bude zadovoljan, a da je kuća uvek čista, a da reda za kupatilo nikad nema, da su sudovi uvek oprani, a da se hrana na stolu gomila...

I konačno, ozdravi nam mama.

Sad je funkcionalna. Sad nam radosno priča priče. Sad se sprema da krene i osvoji i komšiluk, kao što je osvojila moje i srca svih nas...

Sada sam srećan, miran i odmoran. Jer se hrana na stolu i dalje gomila, a mama više nije bolesna.

Pre par meseci imao sam jednu klijentkinju koja nije mogla da razume da novac koji je na računu njene firme nije njen novac. To je firmin novac. Ustvari, taj novac je mamina hrana, a mama mora da jede...

U tom duhu, kako bi me razumela, osmislio sam i ispričao joj ovu priču...

A sada je delim sa vama, kako biste je i vi razumeli i lakše zapamtili (nadam se zauvek) njene pouke...

Mama je firma, i firma mora konstantno da jede (da bude likvidna) i da ima rezerve hrane (da se čuva profit a ne troši isti čim se za to stekne prilika) kako bi bila zdrava...

Ja, preduzetnik, ja sam najstarije dete, a radnici su moja usvojena braća i sestre...

Verujem da su vam i ostale metafore sada jasne...

Nakon mog celokupnog preduzetničkog iskustva mislim da je ovo zdrav i ispravan odnos koji treba imati prema firmi i zaposlenima, s tim što nisam napisao ono što je takođe moguće, što se nama pukom srećom, ili pak dobrom organizacijom desilo – a to je da jedno dete voli našu majku više nego ja. I u skladu sa tim biće nagrađena za to...

Mada, sad kad ovo pišem, shvatam da se sva usvojena deca ponašaju prema našoj mami bar malo bolje nego u priči, no dobro, priča je imala drugi smisao...

Nadam se da će vam značiti...

Setite se, ovde nema lajkova, niti deljenja, zato je vaš javni utisak o mom njuzleteru jedini način da vaši prijatelji saznaju za njega i prijave se na mejling listu.

Oni su propustili priču o odnosu prema firmi, ne dozvolite da propuste i naredne priče...

P.S. Srećni vam novogodišnji i božićni praznici! Želim vam znanje. Da i kad je dobro, znate zašto je dobro, da i kad je loše znate šta ne valja. Želim vam da vi vozite kola, onda će ona završiti baš tamo gde treba.

P.P.S. Kurs o preduzetništvu će tokom januara biti moguće kupiti po ceni od 300e, plus gratis konsultacija. U Februaru će cena iznositi konačnih 350e, i takođe će se dobijati gratis konsultacija. Od marta, više neće biti gratis konsultacija i cena će biti 350e. Iskoristite ponudu dok je u toku, jer koliko god kurs da je temeljan, što jeste, verujte mi, značiće vam tih sat vremena rada 1 na 1. Pogotovo nakon što odgledate kurs.

S ljubavlju,

S