Moja najveća promena u preduzetništvu...

Učenici i učitelji moji,

Svi smo mi navikli da mnoge stvari radimo zbog drugih razloga, a ne zbog mira ili sreće, i zbog drugih ljudi, a ne zbog sebe... Da ne bismo gubili ni vreme, ni redove, ja vam neću taksativno nabrajati koje su to stvari, svakako vi to najbolje znate...

Jer moje je da kažem kako se ta naša navika prenosi na posao, na taj segment života, što je tema o kojoj vam inače i pišem. A ono što ću pokušati da uradim je da razoružam sledeći patern:

“Ja radim ovo zbog para. Meni “to” donosi “taj” novac, a “taj” novac je moj “oslonac” (tužno, još se i rimuje). I taj posao, zbog toga, je prvi na mojoj listi prioriteta..”

Ovo znači da mi prioritizujemo status quo, odnosno negujemo pogrešno i neistinito uverenje, da je taj posao jedini način da mi zarađujemo novac koji nam je neophodan za dobar život. Drugim rečima, taj posao, koji smo mi odredili, koji nam je više teret, okov iznad glave, no sigurnost, smo umesto nečega što bismo istinski želeli da radimo, nečega što nas čini srećnim i mirnim, nekada davno stavili na prvo mesto. Na prioritet...

Nama je veći prioritet to da ostane loše, da ostane ovako, nego da probamo bolje, da probamo 100%. Bolje je ovih 49% lepote života, nego da probam da idem na 100%, jer ko zna, možda se na tom putu okliznem i strovalim se na 20%?

A ja ću sada da te pitam, koga poznaješ da se okliznuo, spao na 20% i tu zauvek ostao, a da ima osobine, želju i znanje koje ti imaš? Ja ne znam nikog...

I ovde dolazimo do poente, do krešenda, do onog najmekšeg i najukusnijeg dela mesa oko koske, koje, nažalost, sada znam – ja ne mogu da podelim sa vama...

Ja sam čitao o ovim rečima, o istim ovim rečima koje ja sada pišem vama, ali nisam ih živeo, pa ih logično, nisam ni razumeo, ni umom, a tek ne dušom...

Promena koja se kod mene desila je sledeća: ja sam iz jednog posla, koji sam poslednjih par godina radio isključivo zbog para (čak sam i na plakaru imao zacrtan iznos koji želim da zaradim), došao do toga da sam bio spreman da aposlutno izgubim taj posao, prodam ili čak poklonim, samo da to stanje, ta navika, to moje pogrešno uverenje prestane, da se ja ratosiljam tog pritiska da nešto moram, i da počnem da radim ono što volim, što me čini srećnim, bez pritiska, bez moranja, bez ciljeva, bez brojki na plakaru...

I to uradih... Kako? Pa prvo sam morao da poginem, da bih vaskrsao... to je nažalost, ili na sreću, bio moj put...

I šta se onda desilo?

Desilo se to da ja malko više od godinu dana radim ovo što volim, da ja tako živim, da je moj život kvalitetniji od maltene svih ljudi koje znam (česta putovanja, mnogo slobodnog vremena, ne više od 3h rada dnevno) i, nećete verovati, da sam u ovom mesecu zaradio para kao nikad u životu!

Dakle, mene do tih para koje sam tako bezglavo jurio nije doveo taj tempo, taj pritisak, to “moram”! O, ne, ne, ne, ne, već ljubav, mir, fokus, smirenost, umerenost, polako, po malo, i, najvažnije, hrabrost – da kažem da ne moram nikad da zaradim neke velike pare, eto, bitnije mi je da budem srećan i da budem, dobro, da budem dobar i sebi i ljudima oko sebe, i da radim ono što treba da radim, pa nek bude šta bude...

Kad, gle čuda, one dođoše... :)

Možda sam im samo spremio krevet kako vole da bude spremljen? Možda su oduvek želele da dođu, samo nije bila odgovarajuća “klima”?

Ne znam šta je po sredi (utorku), ali važno je da su došle, ustvari, važno je da ja znam da su one samo posledica, i da ću ja 1000%, nastaviti da živim i radim ovako.

Ne zbog para, loših navika, i drugih ljudi, već zbog sebe, svog mira i svoje sreće...

I ako uspem da te motivišem i ohrabrim, bar za 1%, da prestaneš da neguješ svoje loše navike, svoja neistinita uverenja, i možda pokušaš da pređeš na drugu stranu, na ovu stranu, na sunčanu stranu, mene ništa više ne bi učinilo srećnim.

Jer ja radim ovo što volim, ovo što treba da radim, a novac je samo posledica, koji ide tamo gde mu je lepše...

S ljubavlju,

S