“Čovečanstvo treba da prestane da postoji...”

Juče sam ovu rečenicu video na Fejsbuku u vidu posta mog prijatelja i inače stručnjaka za određenje biznis oblasti Igora...

Po njegovom mišljenju (skoro) svi razmišljaju ovako, s tim što prvih 50% ljudi misli da čovečanstvo treba da prestane da postoji zbog onih drugih 50% ljudi, a oni drugi zbog ove prve polovine...

Ko je u pravu? Pa, niko...

Jer kako rešenje za probleme može biti nestanak, pogotovo za vrstu koja jedina ima samosvest, odnosno sposobnost da koriguje svoje ponašanje?

Čovečanstvo ne treba da prestane da postoji... Čovek treba da se promeni!

Svi mi imamo ponekad osećaj, najčešće u predelu grudi, da nešto sa ovim svetom nije u redu...

Da nešto ne štima... Da i koliko god nam sve ide od ruke, a ima i takvih perioda, nešto nije kliknulo...

Kao da je sistem truo, iznutra...

I onda se dođe do ovoga: “čovečanstvo treba da prestane da postoji”...

A šta je sistem? A šta je čovečanstvo? Šta je svet?

To su ljudi. To su oni. To smo mi. To si ti, i to sam ja...

Pa zar mi treba da prestanemo da postojimo? Ne, ne treba...

A šta je toliko teško i pogrešno u našim životima? To je prosto! To je samo jedna stvar, jer mi smo svet, jer mi smo sistem, jer mi smo taj život...

To su naši odnosi. To su ophođenja. To je ono kako tretiramo jedni druge. To je teško...

E sad ironija jeste da prvo treba da naučimo da na pravi i odgovarajuć način tretiramo sebe, jer ako to ne naučimo, nećemo znati ni kako treba da tretiramo druge...

Nećemo biti ni srećni, ni zadovoljni, ni smireni, a samo iz takve emocije može da se menja i uči...

Dakle, čovečanstvo treba da se menja i uči, a ne da prestane da postoji...

Jer...

Mi imamo toliko razloga za život...

Evo ja na primer želim sledeće godine da napravim kućicu na drvetu...

Imam u Lisoviću svoj deo šume... Toj kućici se radujem kao malo dete, ma šta kao malo dete, i više od toga...

A sutra želim da imam decu... Da nekom dam i prenesem sve ovo što sam stekao, odnosno naučio u životu...

A ”Ne filozofiraj”? Pa ko će da kaže sve ovo što ja govorim, na način na koji samo ja mogu da kažem?

A to treba da bude izrečeno....

I za kraj, ko će da pomogne vama, kao i nekim novim generacijama da najefikasnije ostvare svoje želje i ciljeve?

Al’ na ovaj način, da ti bude i mentor, i trener i psiholog?

istina je – niko!

Jer to je moje. To su moje želje (kućica), to su moje potrebe (ljubav i deca), to je moja misija (moj mentroršip i “Ne filozofiraj”)...

I zarad svega toga, ja želim da živim... i Zarad svega toga, ako je to potrebno, ja ću se promeniti...

Ja ću čuti i razumeti gde ja to grešim, kome i kako nanosim štetu, ja ću prihvatiti da nisam najpametniji i da postoji i drugi ugao gledanja...

I druga istina, i tuđe emocije, i treće, četvrto, peto iskrivljeno Geštaltsko “B”, koje predstavlja očekivanja od drugih, u kojem ja, a verovatno i vi, ponekad volimo da živimo, kreirajući sopstvena pravila...

A ne treba da bude tako, jer to šta će neko drugi da uradi i kako će da odreaguje u određenoj situaciji to je na njima...

Na nama je da očistimo svoje dvorište...

Ja hoću da čistim...

Zašto?

Zato što imam svoje “zašto?”...

Menjanje svojih stavova, pogrešno kreiranih uverenja, neodgovarajuće postavljenih očekivanja, deo su puta svakog preduzetnika.

To je ono najteže u preduzetništvu. Da ja, kad se neko (radnik, partner, dobavljač...) ne ponaša onako kako ja mislim da zaslužujem, ili kako mislim da treba, ili kako je “fer”, naučim da se nosim sa tim, a ne da prestanem da postojim.

Tačnije, da moj biznis prestane da postoji.

Jer će mi to znanje i učenje pomoći da dođem tamo gde želim, i pružiti priliku da ja budem to što jesam, i da radim to što treba da radim, jer verujte mi, to je bogatstvo...

A pored toga, to lomljenje sopstvenih ograničenja će mnogo značiti svakom od vas u vašim privatnim životima.

Zato ja volim preduzetništvo. Jer nas tera da budemo bolji ljudi. I kao bolji ljudi, sa više razumevanja i tolerancije, mi kreiramo bolje okruženje, dakle bolji svet.

A da bismo se upustili u ovu mučnu borbu, a i te kako je mučna, gde se borimo ja i moja pogrešno kreirana očekivanja...

Ma moram da znam bre zašto se borim...

Nažalost, u tu borbu se ne ulazi promišljeno, racionalno, ni zbog para...

U ovu borbu se ulazi srcem i dušom...

Jer, setite se, samo iz te emocije čovek može da uči i da se menja...

E zato vam govorim da je bitno da radite ono što volite...

E zato vas učim da znate šta je vaše “zašto?”...

Jer samo tako možete da pobedite...

Ali ne tržište, konkurenciju, niti druge ljude...

Već sebe. A ti si veliki koliko i tvoj biznis...

S ljubavlju,

S