Svako dete je dobro dete

Deca su po prirodi dobra, takva se rađaju i ako mene pitate takva i ostaju.

Ono kako se ponašaju kad odrastu je rezultat vaspitanja, dobrog ili pogrešnog. O tome ću pisati u daljem tekstu.

Da bismo razumeli način na koji vaspitavamo decu potrebno je da svako od nas ima dobar model vaspitanja a nažalost mnogi nemaju.

Šta bi mogao da bude dobar model vaspitanja?

1. Roditelj je roditelj, dete je dete.

2. Dete ima pravo na svoj tempo razvoja.

3. Roditelj i dete su deo jedne celine, a ta celina se zove porodica.

1. U danasnjem vremenu je već prva stavka dovoljno poljuljana.

Mnogi roditelji bi da budu drugari sa decom i to je sve u redu kada su u pitanju igre povezivanja ali u svakom drugom slučaju je to pogrešno.

Zašto? Roditelji treba da preuzmu odgovornost za decu i vode ih kroz život. Uz to treba da im postave jasne granice unutar kojih im je dozvoljeno da budu to sto jesu i da se slobodno razvijaju. Drugari to ne rade. Stiče se utisak da se današnji roditelji boje da će ih deca manje voleti ako im postave granicu ali to nije istina. Deci su granice potrebne kako bi se osećala voljena i sigurna, imajte to na umu kada postavljate granice.

Drugi razlog je da mnogi roditelji reaguju iz svog unutrašnjeg deteta, pa će zbog osude okoline odabrati da budu drugari sa svojom decom jer ne mogu da istrpe poglede i ponašanja drugih.

2. Svako dete je drugačije i ima svoj tempo razvoja. Ako ne pratimo razvoj svog deteta već ga ubrzavamo možemo dobiti samo kontra efekat.

Od deteta nikada ne treba očekivati 3 stvari: da ispuni naša očekivanja, da bude kao neko drugi i da bude odrasla osoba.

Ispunjavajte svoje potrebe kako ne biste očekivali od deteta da bude vaša kopija ili medalja. Vaše dete je jedinstveno i dovoljno dobro sebi, samo pratite njegove potrebe, želje i interesovanja. I poslednje očekivanje je bilo karakteristično za davno vreme gde se od dece očekivalo da rade poslove koje rade i odrasli ( oko stoke, bašte….) ovo nemojte mešati sa uvođenjem obaveza deci. Polako uvođenje obaveza oko svojih stvari, sebe i kuće je deci itekako potrebno ali vodite računa da bude u skladu sa uzrastom.

3. Ne postoji glavna osoba u porodici, svaki član je vredan i važan.

Takođe svako ima svoju ulogu. Iako se ranije znalo šta radi otac, šta majka a šta deca danas je realnije da postoji dogovor šta je čiji posao u kući. Svako može da izabere šta je njegov posao, ali i da zameni i pomogne drugom članu porodice.

Dete naravno ima zavisnu ulogu od roditelja ali ne glavnu ulogu. Ono samo posmatra i uči od roditelja ali ne odlučuje o svim stvarima koje se dešavaju unutar porodice.

Mama i tata i dalje odlučuju, dogovaraju se i greše. Ali ako taj odnos ne funkcioniše dete dobija signal da nije dovoljno sigurno i to može pokazati kroz ponašanje, jelo i kroz bolest. Nažalost sam i tome čitala, ako se dobro sećam kod Jesper Jula da će se ponekad dete i razboleti u porodici gde ima svađa, vike i nefunkcionalnih odnosa.

Ovo je sve preduslov za dobro vaspitanje, ali sam svesna da mnogi nemaju dobar primer u svojoj porodici.

Dobra strana svega ovog je što ako razumete ono što sam prethodno napisala vi već možete da budete dobar primer.

Ja sam sama i jedina u mojoj okolini koja ovo razume i veoma često sam ismejana zbog toga, veoma česta rečenica koju mi pišu mame pre nego sto kupe moju e-knjigu.

I to je jedna teška okolnost. Više nismo deca ali nam ipak treba potvrda da radimo pravu stvar, a toga najčešće nema ni od naših najbližih.

Nisam lifekouč, ni psiholog, pedagog, doktor ja sam samo jedna vaspitacica, mama i bloger koji želi da stane na put transgeneneracijskim traumama i da odgajamo zdravu, funkcionalnu decu koja će se što manje lečiti od detinjstva.

Mi danas nemamo pojma u kakve će ljude izrasti deca koja aktivno koriste telefone od predškolskog uzrasta.

No da se vratim na temu, jedini pokazatelj je vaš unutrašnji osećaj. Uzmite trenutak za sebe, šta osećate? Da li radite ono što vam kaže taj glas ili ponavljate pogrešan obrazac većine? Da li to što trenutno radite odgovara vama i razvoju deteta? Da li imate osećaj da nešto treba da promenite a vi ne znate šta? Verujem da svašta možete saznati o sebi ako poslušate sebe a ne druge.

Deca nisu tu da nas nerviraju, da nas izluđuju svojim ponašanjem, da nas ne slušaju i da rade suprotno od onog kako im mi kažemo…oni imaju mnogo lepšu ulogu.

Da mogu deca bi nam rekla mnogo toga:

Vidi me, ovo mi treba, usamljen sam, ne znam šta da radim pokaži mi, ne znam kako da se ponašam pokaži mi svojim primerom, ne znam šta osećam i to me jako plaši

… takođe bi rekla:

ovo nije dobro za tebe menjaj to, neću to da prihvatim jer to nije dobro ni za tebe ni za mene, možemo mi to bolje, verujem ti i uradiću kako ti kažeš iako to nije dobro za mene.

Sve ovo navedeno se krije iza ponašanja deteta. Ponašanja koja zovemo neprimerenim su u stvari detetovo neprihvatanje i nerazumevanje. Poslednje navedeno je ono što često mešamo sa dobrim vaspitanjem takozvano mirno dete. Dete koje će da uradi kako mu roditelj kaže samo da bi zadovoljio roditeljsku želju je dete koje je odustalo od svojih potreba i želja.

Volela bih da više verujete sebi, da upoznajete svoje dete, da se i vi razvojate u ulozi roditelja i da zapamtite da je svako dete dobro dete, a da je ponašanje to koje treba da razumemo i da menjamo ako za tim ima potrebe.

Nadam se da vam moja podrška pomaže na putu vaspitanja dece.

Dodatnu podršku možete dobiti kupovinom mojih e-knjiga, i pisati mi u svakom trenutku ukoliko imate nekih nedoumica o deci, igri i vaspitanju.

Članovi Newslettera imaju trajni popust na moje knjige od 25%.

Cena za obe e-knjige ( Igre bez telefona i Udahni i broj do 10) je 37 e ( 4300 dinara).

Moje e-knjige: