Pozdrav :)

Prošlo je pet godina od dana od kada je moj hobi i san u meni, koji je uključivao pisanje tekstova na blogu Živeti glasno, prerastao u pokret i firmu, što se manifestovalo kroz mentorski program, podkast, stotinu tekstova i newslettera, kao i mnoštvo besplatnih, kreativnih radionica.

Godine 2018. kada sam pokrenula svoj blog, odmah sam uložila u programera koji je uradio fantastičan posao i koji mi, kada zagusti, i dan danas pomaže. Zanimljivo je to što je devojka koja mi je predložila programera, kasnije bila osoba koju sam ja preporučila da bude deo organizacije u kojoj sam provela tri godine. U toj istoj organizaciji radila je i radi sjajna urednica koja me je pitala da napišem tekst o Nentaketu, ostrvu koje me je iz korena promenilo. Iako sam je zamolila da mi da deset dana za tekst, jer sam u tom periodu bila veoma zauzeta tuđim bitnim i hitnim, istina je da sam u potpunosti bila sakrila deo sebe koji piše i kreira, te da sam se zato ponajviše bavila drugima. Pa ipak, naredno jutro sam ustala jako rano, skuvala čaj, otvorila svoj kompjuter i napisala tekst u dahu. Kada sam osetila bust neverovatne radosti i kreativne potencije koja je jedva čekala da kroz mene prođe, osvestila sam koliko je moja želja da pišem o temama koje smatram značajnima velika i dugo potiskivana, te sam momentalno uložila u sajt zivetiglasno.com, ni ne pitajući koliko košta, znajući da ono što dobijam vredi svaki uložen dinar.

Početna ideja je bila da Živeti glasno bude zajednica glasnih ljudi - međutim, osobe koje sam pitala da pišu, bile su zainteresovane, sve dok nije trebalo da zaista i pošalju tekst. Stoga, jedino što mi je preostalo, bilo je da pišem samostalno o svojim temama. Upravo tada sam razumela da motivisanje ne radi u praksi, da sve što nastaje, nastaje iz ljudi i od onih koji su samomotivisani i vođeni svojim pasijama. Takvi pojedinci su zato jedan od najvećih darova u našem okruženju i kada ih upoznam, uvek toga bivam svesna, ceneći i celivajući njihov doprinos.

Elem, tri meseca sam pisala i pisala i pisala, tekst ili dva dnevno, srazmerno proporciji vremena koje sam provela živeći van, ili isključivo na obrisima potentne kreacije. Na sajtu je bilo sve više blog postova, pa ipak, nikome o tome nisam pričala. Jedina poseta mom sajtu, bila sam ja. Potom sam polako šaputala prijateljima duše da pišem i da sve to mogu naći na sajtu Živeti glasno. Mic po mic, izlazila sam iz ljušture treme, straha, znojenja dlanova, zainteresovanosti za tuđe mišljenje. Sve se da odučiti i naučiti, pogotovo veštačke potrebe da nas vole oni sa kojima nismo u ljubavnom odnosu. Od te sramežljive devojke koja piše iz srca o istinitim doživljajima, stigla sam u tačku da mogu da podelim iskren tekst i da validacija teksta ili mene ne zavisi od toga, pročita li ga stotinu ljudi ili nijedna duša. Najvažnije od svega jeste pojaviti se za sebe, makar i buduću sebe, te onda iz tog mesta donositi odluke koje su u skladu sa nama.

Kada sam o sebi razmišljala kao o osobi koja živi svoje pasije, talente, vrednosti, snove i ono što jeste, postalo mi je lakše da odem od mesta nepripadanja na kojima se ne osećam srećno, te nastavim da koračam ka momentima u kojima je život jednostavan, kada svoju svakodnevicu kreiramo u skladu sa sobom.

Dok sam razvijala svoj blog, devojka koju sam platila da mi uradi seo analizu sajta, rekla mi je da je moj blog nemoguće optimizovati jer u njemu ne postoje ključne reči. Programer mi je saopštio da najbolje prolaze tekstovi kako da i da ljudi prestaju da čitaju blogove. Bili su u pravu. Pa ipak... Iako ljudi možda ne čitaju blogove, a moj sajt nema ključne reči, ljudi vole da se povezuju - a povezujemo se kroz lična iskustva doživljenog i proživljenog. Moj blog nije bio meta ili o temi, već je bio iz moje srži, o svim proživljenim iskustvima i lekcijama koje sam usvojila živeći svoja bogatstvo dana koje imam. Tako su moje priče obišle i obilaze svet, i zato mi je uvek neverovatno odakle sve ljudi čitaju Živeti glasno.

Proći će tačno tri godine, od hobija za moju dušu, do pokreta i onlajn mesta na kome menjamo paradigmu za sve ljude koji žele da se bave svojim glasnim i krasnim življenjem. Sedeći u omiljenom kafiću u Sajgonu, i pišući između sastanaka, ubrzano i ograničeno - bila sam frustrirana što za kreativnost i stvaralaštvo, nikada nemam onoliko vremena koliko želim. Potom sam se zapitala - ko me u tome sprečava? Naravno, mi uvek sami sebe spotičemo i zato smo neverovatno slatki. Čim sam to osvestila, dala sam sebi odmor od sebe - od svega prikupljenog, naučenog, usvojenog ili nametnutog, i dopustila sebi da upoznam ko sam zaista ja i šta to ja želi, može i ume.

Tri meseca sam provela ne radeći ništa i ne jureći ni za čim. Kada me je um napadao i govorio da se ubrzam, znala sam da baš tada treba da usporim. Kada mi je um govorio da je to što radim glupost, znala sam da je to misao kojoj ne želim da poverujem. Kada mi je um rekao kako samo trošim novac i ne zarđujem, te sam "beskorisna", znala sam da pravim korake koji će promeniti sve, jer razbijam višedecenijsko nasleđe. Upravo se u tom periodu puzla sklopila i krenuo je moj doprinost svetu.

Mi uvek imamo sve sastojke, jedino što ne znamo jeste kako da ih upotrebimo, tako da daju vrednost u skladu sa našim nervnim sistemom. Ponekad više zasolimo ili zasladimo, ali to ne znači da nemamo dovoljno onoga što nam treba ili za ono što želimo da ostvarimo. Zato je s vremena na vreme dobro da sagledamo svoju policu sa začinima i sastojcima, te da u većini situacija ne ubacimo sve što imamo i što smo dobili, kako bi ono što pravimo bilo krasno i negujuće za našu dušu, srce, um i telo. Upravo ovo pravi razliku i katapultira nas u nove dimenzije življenja sopstvene svakodnevice. Tako je i nastao program Glasnog i Krasnog Življenja, jer sam uvidela da glasno (sirovi sastojci), bez krasnog (tačnog omera) - ne daju poslasticu kojoj će se ljudi vraćati.

Kada smo kod poslastica, jedno zimsko popodne, pila sam čaj sa Anom Tokin i pričala joj o svojoj ideji i željama. Njeno primanje mene, dalo mi je podstek da otpustim sve ljušture sebe. Anine šljokice koje je bacila na ono što se krčkalo u meni - doprinele su tome da danas brojimo preko 70 objavljenih podkast epizoda i još deset nasnimljenih. Vau, zar ne? Kada sam svojoj koleginici sa fakulteta, Aleksandri Bučko, predložila da instagram lajvove koje sam snimila, pretvorimo u podkast epizode - ona je momentalno rekla da želi da učestvuje! Samomotivacija je čudo. Verujem da znaš koliko su takvi ljudi dragoceni na našem kreativnom putu, i koliko je važno da im stavimo do znanja kako su uticali na realizaciju naše ideje. Zanimljivo je i to što se Aleksandrina organizacija zove Fabrika kreativnosti i što je prvi podkast koji sam snimila, bio upravo sa njom - kada me je zvala da joj budem gost i pričam o Vijetnamu, u kome sam se nalazila te davne 2020. godine, a u koji sam i otišla zbog lepote življenja svoje druge fakultetske koleginice N. čije su priče o Sajgonu bile sve što mi je trebalo da kažem glasno da životu, svom blogu, pisanju i selidbi, koja je promenila način na koji gledam na svet i svoj doprinos njemu.

Da, ja verujem u podsticaj dobrih vila i vilenjaka, kao i u to da su oni stvarni, jer su za mene, oni muškarci i žene koji žive i dišu među svima nama. Možda sa nama dele kuhinju, možda grad, možda fakultet ili pogled na svet - ali su tu, navijaju za nas kroz hintove, otvarajući nam svetove koji su potom na nama da ih osetimo, vidimo, čujemo i dodirnemo, te to što govore kroz male signale, uzmemo za sebe, a zatim krenemo u pravcu podržavajuće prašine i podstreka koji nam bace.

Nadam se da će priča o malim, a značajnim sinhronicitetima baciti šljokice na tvoju ideju, u kojoj god fazi ona trenutno bila, i da će joj dati ono što želi i što joj je potrebno baš u ovom trenutku.

Do narednog pisma - šaljem ti veliki zagrljaj,

Sofija

---

zivetiglasno.com

youtube: živetiglasno

instagram: sofijaborković