Danas sam pekla palačinke i sjetila se jednog, na prvu beznačajnog, događaja.

Živjela sam na Bodenskom jezeru na jednom brdu u selu koje je imalo samo jednu crkvu koja je bila otvorena jednom ili dva puta godišnje.

Imali smo ogroman vrt i pamtim to vrijeme kao suživot s prirodom, vrijeme puno meditacije, molitve i duhovnog rasta.

Jedan dan sam odlučila pozvati jednu prijateljicu koju sam upoznala tamo na kavu i kolač. Obožavala sam peći kolače i bila sam poznata po tome da ih dobro pravim. Napravila sam tog puta jednostavne čokoladne muffine.

Ona je došla na kavu popodne, legla je na kauč, požalila mi se da je boli trbuh cijeli dan i da ne zna više što da radi.

Napravila sam joj čaj i pitala želi li muffin iako je boli trbuh.

Pristala je.

Dok je sjedila na kauču, ja sam još obavljala neke stvari u kuhinji i onda sam joj se pridružila noseći svoju kavu u ruci.

Primijetila sam da je pojela cijeli muffin.

Prošlo je nekih 20-ak minuta i ja sam rekla, "ajme, pa ja nisam ni probala svoje muffine, uzet ću i ja jedan."

Posegnula sam za muffinom, zagrizla i odjednom me šokirao okus. Shvatila sam da sam i više nego pretjerala sa sodom bikarbonom i muffin je bio gotovo nejestiv.

Ostavila sam ga nazad na tanjur i pitala je, "pa zašto si to jela?" i počela se smijati misleći da joj je bilo neugodno reći mi da nije fino pa je pojela iz pristojnosti.

Ona je rekla, "Ne, baš mi je baš pasalo, zapravo me više ne boli trbuh."

Zašto ja dan-danas pamtim ovo?

Mi smo se obje u tom trenutku pogledale i shvatile što se dogodilo.

Ništa to nije bilo planirano, ja inače ne kiksam s kolačima i možda na prvu je izgledalo kao neuspjeh, ali mi smo u tom trenutku obje vidjele božanski red.

Puno toga možeš kontrolirati i šteta je ne poduzeti ono što možeš kada možeš.

Ali puno toga nije u tvojoj kontroli.

I mislim da je život konstantno balansiranje između ove dvije činjenice i odluke:

Preuzeti kontrolu - otpustiti kontrolu.