Nisam znala da su moje emocije - moje. Znam, zvuči čudno kad to napišem. Ali je istina.

Godinama, kad bi mi bilo teško, pre nego što bih sebi dozvolila da osetim, u glavi bi se pojavilo jedno pitanje:

Kako će ona reagovati na ovo?

Ne da li može da mi pomogne.

Nego, kako će se ona osećati.

I onda bih, umesto da osetim svoju tugu, počela da upravljam njenom.

Jednom sam joj rekla da mi je teško. Zastala je i rekla:

Znaš kako se ja sad osećam kad mi kažeš da si tužna? 

I ja sam - prešla na nju.

Bez razmišljanja, kao da druga opcija ne postoji. Po navici.

Tek mnogo godina kasnije shvatila sam šta se tu zapravo desilo. U tom trenutku nisam bila neko kome je teško. Bila sam neko ko reguliše tuđa osećanja. Postoji naziv za to - emocionalno preuzimanje. Kada tvoja emocija ne ostane tvoja, nego se vrati kroz nekog drugog. Kada naučiš da pre nego što osetiš sebe,

proveriš druge.

I najteži deo? Ne to što se dešavalo, nego to što sam ja prihvatila to kao ljubav.

Da brinuti o tuđim emocijama pre svojih znači biti dobra.

Da je staviti sebe na prvo mesto - sebično.

Da ako kažeš kako se zaista osećaš, nekome će biti teško zbog toga. I da su tuđe emocije tvoja odgovornost.

Nosila sam to svuda sa sobom.

U odnosima.

U poslu.

U svakodnevnim sitnicama.

Uvek prvo kako će drugi reagovati.

Tek onda šta ja zapravo osećam.

A onda sam uzela u ruku knjigu Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja.

I desilo se nešto što nisam očekivala.

Nisam imala osećaj da čitam knjigu.

Imala sam osećaj da neko čita mene.

Stranicu po stranicu, nailazila sam na situacije koje nisam umela da objasnim, ali sam ih prepoznala. Ne velike, dramatične stvari. Nego baš ove male:

• kako prećutiš nešto da nekome ne bi bilo neprijatno;
• kako ublažiš sopstvenu emociju da ne bi opteretila druge;
• kako se prilagodiš, i pre nego što shvatiš da si to uradila.

I prvi put sam videla da to nije slučajno.

Obrazac postoji. Nisam jedina.

Knjiga mi nije dala rešenja. Nije mi rekla: uradi ovo i sve će biti drugačije. Dala mi je nešto mnogo važnije - ime. I jedno pitanje koje mi se stalno vraća:

Da li je ovo stvarno moje ili sam to samo naučila?

A kada nešto dobije ime,

više ne možeš da se praviš da ne postoji.

I dalje učim.

Da osetim pre nego što objasnim.

Da zastanem pre nego što se prilagodim.

Da ne preuzmem ono što nije moje.

Nije lako.

Ali je prvi put - moje.

Ako se prepoznaješ makar u jednoj rečenici,

možda ćeš pronaći još svojih tamo.

Milica Grdinić,

Brend menadžer

Potraži knjigu ovde