"E sad si me naljutila", kaže mi moja uskoro četvorogodišnja ćerka.

Ona kaže, a meni zvoni u ušima.

Ne zato što jesam ili nisam uradila nešto što ju je naljutilo nego zato što nam je u jezik toliko ušlo i prenosi se sa generacije na generaciju netačna stvar - da je neko drugi odgovoran za naše emocije.

Neko drugi je odgovoran za to što radi, ali MI dajemo značenje nečijem ponašanju/činu i to U NAMA budi osećanja.

Nisam te ja naljutila, kažem, naljutila si sama.

Ali ona ima 4 godine i naravno da ne mogu to da joj objasnim. Ali mogu vama i mogu drugima koji žele da čuju i razumeju.

Iako ovo znam već duže i ispravljam sebe, čujem kako nekad kažem "Iznervirala si me." Ali trudim se i menjam.

Ispravnije bi bilo "Iznervirala SAM SE jer si uradila x." ili "Sad sam iznervirana."

Jer iznervirala SI ME prebacuje odgovornost na nekog drugog za to što ja osećam.

Sećate sam kada sam pisala o percepciji - sve se može tumačiti i ovako i onako.

Uzmimo da vam svekrva ponudi pomoć oko dece.

Vi možete reći - divno, želi da se ja malo odmorim, voli moju decu i mene i želi da mi učini.

ili možete reći,

Misli da sam nesposobna i misli da će bolje da brine o mojoj deci nego ja sama.

Slažete se - rečenica "hoćeš da ti ja pričuvam danas decu" je ista u oba slučaja, ali značenje koje joj pridajemo i osećanja uopšte nisu ista.

I onda možete reći: iznervirala me sverkva, a ustvari ste se sami iznervirali jer ste odabrali da tumačite na način koji u vama izaziva nervozu.

Da li ste SE iznervirali ili SU vas iznervirali je velika razlika.

Ovo je posebno važno i opasno, kada pričamo o tome šta deca razumeju.

Ako vi često imate običaj da kažete detetu "Rastužila si me /uplašila si me/obradovala si me..." Dete zaključuje da je ono odogovrno za vas i za to kako se osećate.

I onda je lako da postane žrtva emocionalne ucene (danas možda vaše nesvesne a sutra ko zna čije svesne).

• Pojedi to da mama ne bi bila tužna.
• Uradi to da obraduješ tatu.
• Ako odmah ne prestaneš, baka će biti razočarana.
• Da me stvarno voliš ti bi...

I tako upadamo u vrtlog osećaja odgovornosti i potencijalno krivice ako ne uradimo ili uradimo nešto što će kod drugih izazvati emociju. A na primeru sa sverkvom i čuvanjem dece ste videli da jedna ista stvar može izazvati skroz različite emocije. Kako dete da zna koje će osećanje u vama izazvati? Da li je ono za to odgovorno?

Kada su emocionalne ucene prisutne osećaj krivice je nemonovan.

Ako ne uradimo šta se od nas očekuje, osećamo krivicu zbog tuge/ljutnje nekog drugog čije zahteve nismo ispunili.

A ako ispunimo šta taj neko hoće, izdali smo sebe i osećamo krivicu/bezvrednost sami sa sobom jer smo nečije marionete.

U svakom slučaju završava se sa nekim osećajem neprijatnosti.

Zato, hajde da počevši od danas čujete sebe kada govorite o svojim osećanjima i uzmete odgovrnost za njih.

Prvo osvestite,

pa se ujedite jezik kada prepoznate,

pa promenite drugi put.

I bez krivice što do sada niste.

Moćno je biti odgovoran za sebe. Biram da tako mislim.

Grlim vas do sledećeg utorka,

Milena