Pozdrav, dragi ljudi.

Najpre hvala na poverenju svima koji su kupili predavanje "Budi roditelj koji je dobro" i svima koji i mimo toga učite sa mnom kroz ove mejlove.

Idemo sada na neke druge teme, a opet povezane sa time kako smo kao roditelji i time kako su nam deca.

Znate ko je Viola Davis? 

Glumica, crnkinja sa epskim ulogama i baš živopisnom ličnom istorijom?

Naiđoh negde na njene reči: 

"Ja neću biti misterija svojoj deci. Oni će me poznavati i podeliću sa njima svoje priče. 

Priče o neuspehu, priče o sramu i priče o uspehu. Tako će znati da nisu sami u ovoj divljini (zvanoj život)."

Ovo me je baš podstaklo na razmišljanje o tome koliko mi znamo o našim roditeljima i koliko delimo sa svojom decom tj. dajemo im priliku da nas upoznaju.

Zato ću naredna dva mejla posvetiti tome - kako da se više povežemo i bolje upoznamo kako bismo živeli otvoreniji, ispunjeniji i bliskiji život.

Jer bliskost, pripadanje i prihvatanje su osnovne emocionalne potrebe ma koliko godina da imamo. 

Kako sam starija, a i kako sam više u svetu psihologije znam koliko su lična i porodična istorija važni za naše roditeljstvo. 

Ipak, vrlo često mi nemamo pojma ni šta se u našoj porodici dešavalo samo jednu generaciju ranije - sa našim roditeljima dok su odrastali, a kamoli koleno, dva pre toga. A to se odražava na nas i danas jer nas je oblikovalo u ljude kakvi jesmo i stvorilo nam uverenja po kojima živimo. 

I prenosi se na našu decu.

Postoji čak jedan psihoterapijski metod koji se zove "porodične konstelacije" u kome na neobičan način prorađujete porodične priče o kojima često ni ne znate ništa. Ludo, zar ne?

Predlog za ove zimske dane je serija "Another self".

Tema današnjeg mejla NIJE transgenracijska trauma, već povezanost i otvorenost koju bih volela da svi imamo sa našim roditeljima, ali i drugim značajnim rođacima (za mene je to moja baka). 

Zato sa vama delim neka pitanja koja sam pronašla, a koja možete da iskoristite ili modifkujete u razgovoru sa npr. mamom ili tatom.

1. Koja je tvoja omiljena uspomena na nas?

2. Kakva je za tebe bila prva godina majčistva? Kako si se snalazila, osećala, o čemu si razmišljala...

3. Da li postoje neke tajne u. našoj porodici koje ti čuvaš?

4. Koja je najlepša stvar koju sam učinila za tebe?

5. Šta najviše želiš za nas, tvoju decu?

6. Šta je najbolje, a šta najgore kod starenja?

7. Šta je jedna stvar po kojoj bi volela da te pamtim, kad te jednom više ne bude?

Sedam kratkih pitnja,

potencijalno sati razgovora

i litre suza 

ali i radosti, veselja, osećaja povezanosti duša 

i trajne uspomene. 

Za mene, postavljati ovakva ptanja je vrlo hrabro i nije svaka situacija za ovakav razgovor. Ranjivost jeste ono što nas povezuje, ali nisu svi spremni da budu ranjivi. Ali kao i uvek - ranjivost je ono što nas vodi do prihvaćenosti, razumevanja, uspeha, mira...

Ovaj razgovor o pitanjima i uspomenama, može biti vođen iz više etapa i vremenski razuđen ako je vama ili osobi sa kojim pričate preintenzivan. 

Pišite mi, kako vam ovo zvuči? Koje su se emocije u vama javile uopšte na ovu ideju?

Ostavljam vas sa meni predragom pesmom "Mama" od Zemlje gruva i obećanjem da ću iduće nedelje da vam pišem kako da se sa svojom decom bolje povežete i vidite kako oni vide vas.

Srdačno,

Milena