Koliko puta vam se desi da se isključite tokom neke dečje priče?

Znate ono, oni krenu da pričaju, procenite da ne pričaju ni o čemu važnom, ništa vas čak ni ne pitaju i onda misli same odlutaju na obaveze koje vas čekaju ili na nešto što vas je tog dana uzdrmalo?

Budimo realni, nekada stvarno "melju kao navijeni". Nije moguće ispratiti sve njihove priče.

ALI, nekada nam to bude izgovor i opravdanje da ih ne slušamo.

Uhvatila sam sebe da kako raste nivo posla ili drugih obaveza direktno proporcionalno nivo stvarnog slušanja moje dece opada.

A nivo davanja gotovih rešenja, saveta koje mi niko ne traži i deljenja mog cenjenog mišljenja postaje sve veći.

Zašto to radim, kad ni sama ne volim kad to neko radi?

Prvo, zato što ne želim da ispadne da ih nisam saslušala (kakva sam ja to majka ako nemam vremena da saslušam svoju decu?), a istovremeno žurim da radim neke "bitnije" stvari. I onda mi to da privid da sam im se posvetila.

Drugo, deca i njihove potrebe i priče će biti tu i za koji dan kad ja malo razgušim sa obavezama i budem se osećala bolje, pa ću onda da im se posvetim i sve nadoknadim (iliti uzimam ih zdravo za gotovo).

I onda krene da me grize savest!

Savest nije loša, iako zna da grize. Tu je da nas tim ugrizom osvesti i vrati na put ili bar natera da razmislimo o svojim postupcima.

Moja savest je mene najčešće ranije pitala: "Kako to da kažeš da su ti deca prioritet i da su ti najvažniji na svetu, a toliko često nisi pristuna? (iako fizički nisam toliko odsutna, psihički sam znala da odlutam).

Ovo je problem mnogih roditelja, znam. Tempo, poslovi, kućenje, krediti, deca, odvezi-dovezi, hoćeš malo vremena za sebe, dobio si ideju kako rešiš x, setiš se da nisi poslao mejl, drugarica te moli da se javiš, mama te čeka da y...".

Niko ne zanemaruje decu namerno. Ali šta kad i to nenamerno postane način života i navika?

To se na decu odražava tako da ili pojačano traže više pažnje (pa svojim "nenormalnim" ponašanjem vas pozivaju da obratite pažnju na njih), ili, vrlo brzo zaključe da vam nisu bitni i da je sve drugo preče pa ni ne očekuju od vas pažnju i prosto se povuku.

Ako nešto ne promenite, i jedno i drugo može da ostavi trajne posledice po samopoštovanje. Samopoštovanje ili samoprihvatanje je bitnije od samopouzdanja iako mogu biti povezani.

Šta sam ja, između ostalog, promenila da se vratim u SAD I OVDE kad sam sa decom?

Najpre vežbala sam da budem prisutna. Nije bilo lako jer te svašta vuče, ali vredi.

Slušanje je veština koja se vežba.

Zato ti savetujem sledeće:

• Da ne žuriš da daš bilo kakav verbalni odgovor.

• Da pratiš, čuješ i neverbalno klimneš glavnom, gledaš u oči, postaviš neko podpitanje...

• Da pokažeš stvarno interesovanje za temu jer shvataš da se ne radi o tome šta je tema već shvataš da se radi o tome da je to nešto što interesuje ili žulja tvoje dete.

• Da slušaš sa poštovanjem i uvažavanjem svih emocija i energije koja se u tome pojavi. Da ne omalovažavaš jer je to smešan problem. NJIMA NIJE, jer njegovo iskustvo daleko manje nego tvoje.

• Da ne daješ odmah rešenja već da ga učiš da misli, da traži rešenje samo, da pokrene svoje vijuge i stiče samopouzdanje u raznim oblastima.

• Da ne držiš predavanje i ne morališeš već da pokušaš da shvatiš šta je dete želelo da postigne a nije uspelo nego je negde pogrešilo.

• Da ceniš i budeš zahvalna što dete želi da budeš njegovog sveta. Što se oseća slobodno da ti kaže i pokaže i sitne i krupne stvari.

• Da slušaš i ujedeš se za jezik da ga ne ispraviš da se ne kaže "špenica" nego "pšenica". Da kad priča o nečemu što je bilo prethodno veče ne kaže "večeras" nego "sinoć". I da se potrudi da L izgovori kako ga je logoped učio.

(Iako je naša uloga da vaspitavamo, korigujemo, pomognemo da usvoje bolje obrasce ponašanja, pored tih "edukativnih razgovora" moramo imati ovakve razgovore kada je akcenat na slušanju i pokušaju da vidimo, čujemo, doživimo naše dete u potpunosti baš takvo kakvo jeste)

Tek kad si tako slušajaći pristuna u kontaktu sa detetom, imaćeš priliku da vidiš svaku mimiku - pogrebljena ramenca i oklembešene usne jer nešto nije uspelo. Da čuješ oklevanje ili strah u glasu. Da vidiš te unezverene okice koje lete levo-desno dok čekaju "presudu" za neki postupak. Ili da vidiš iskrice koje lete svuda od uzbuđenja i ponosa što nešto jeste uspela.

Tek tada ćeš videti sve boje i lepotu u tom odnosu.

Tek tada ćeš shvatiti šta propuštaš i motivacija da budeš "sada i ovde" kada si sa njima će sama da se pojavi jer ćeš se i ti dobro osećati.

Vežbaj slušanje i gledaj kako njihova radost jer su tu raste do neba. Jer ih vidiš i čuješ u celosti.

Naravno da obaveze i dalje čekaju i da ćeš morati i njima da se posvetiš, ali njihovo odrastanje ne čeka.

Pošto sam se temom samopouzdanja i samopoštovanja intenzivno bavila početkom 2022. snimak predavanja na temu "Kako podići samopouzdano dete?" vam je sada opet dostupan za kupovinu OVDE.

Pišite mi, kako vama ide ovo slušanje bez priče? Nije lako zar ne? Nije, ali prija da nam je neko posvećen i da želi da nas čuje.

Do idućeg utorka, pozdravljam vas.

Milena