Moja se starija ćerka stalno nešto žali. Uvek ima neki komentar šta joj ne odgovara, kako je baš ona oštećena, kako baš nije fer x i y. I kada je, po mom mišljenju, sve bilo super ona ima šta da doda negativno.

Takav način razmišljanja razumem jer sam i sama rasla u okruženju (ne samo u porodici) gde su greške uuuuvek fokus. 

"Preukusna je torta, ali su korice požilave" (ne čak ni žilave nego POžilave - malo žilave ali dovoljno da se žalimo)

"Baš je lepo vreme, samo da ne pirka vetar."

Kako je pre par dana bio 8. mart našla sam se na nekom ženskom druženju koje me je delom inspirisalo na ovaj mejl. 

Jedna gospođa je dobila buket cveća od ćerke koja živi u inostranstvu (ova se iscimala, poslala novac, organizovala drugaricu da mami kupi i odnese...), a komentar te gospođe je: "Jao prelep buket, ali gde nađe roze ruže. Ja ne volim roze."

Ja je slušam pa se pitam, ima li kraja nezahvalnosti.

Da li zaista treba da budemo zahvalni isključivo samo za ono čime smo prezadovoljni? Što nikako ne odskače od naše mere kako treba?

Kao što rekoh, takav način razmišljanja razumem, ali sam godinama radila na tome da ga odagnam i promenim (što bi mladi rekli "da hakujem i redirektujem" misli).

Zato sam se oduševila kada sam našla na nekoj edukaciji na primer kako sa decom (ili sa sobom) vežbati zahvalnost. 

Priča ide otpilke ovako:

"Svako naše razmišljanje stvara u mozgu neki most (neuro put) između naših ćelija (ako je dete malo, kažite delova mozga). 

Tako u našem mozgu postoji most za zahvalnost i sreću, i most za nezahvalnost i nezadovoljstvo.

Onaj most preko koga češće prelazimo tj. one stvari o kojima češće razmišljamo, čine da taj most bude jači, čvršći, veći.

Ako mnogo često prelazimo preko mosta nezahvalnosti i nezadovoljstva (time što stalno nešto zameramo, žalimo se, u mnoštvu dobrih stvari vidimo loše i fokusiramo se na njih), onda će se vremenom naš most zahvalosti i sreće srušiti. Jer kad nešto ne koristimo ono propada.

Hajde da vidimo kako možeš da očvrsneš svoj most zahvalnosti i sreće."

I onda, svaki put kada dete krene da se žali, vi možete da ga vratite i kažete, "hajde mi sada nabroj dobre stvari koje su se tu desile. Šta je bilo dobro u ovome."

Ili uveče kada legnete i sumirate dan, možete da pitate dete po čemu će pamtiti dan, neka vam izdvoji 5 dobrih stvari. Ma kako sitne bile.

Nije poenta da nema loših stvari, da kora za tortu ne može stvarno da bude mekša. I da nam možda ne pirka vetar ili da ne volimo roze ruže nego više crvene, poneta je sve ostalo - da je neko umesio tortu, da imaš zdrava usta i želudac i da možeš da uživaš u tom ukusu, da imaš sa kime da šetaš i budeš napolju da bi se žalio na vetar. Da ima ko da ti pošalje ruže. 

Ipak, koliko god ovo vežbali sa decom, ako smo mi sitničavi i skloni da previdimo i zaboravimo sve dobro, deca će to videti. 

Kako je pomenuti 8. mart bio dan pre Zadušnica (dana kada izlazimo na groblje i sećamo se naših preminulih), nisam mogla a da ne razmišljam o svoj zahvalnosti koju osećam prema svim ženama. 

Zahvalnost za krupne stvari - zdravlje i porodicu, ali i za sitne. 

Zahvalnost što sam se dovezla na to groblje svojim autom - moja baka ne zna da vozi a mama nikad nije bila plaćena toliko da bi mogla sama sebi da priušti auto (jer joj je bilo preče da nas školuje npr.)

Zahvalna sam na tom školovanju - jer moja je baka završila samo osnovnu školu i radila je teške poslove ceo život. Mama je završila srednju jer nije imala podršku da se školuje dalje iako je bila vukovac. Ja sam završila fakultet i bar još 10 edukacija mimo njega. 

Ali to sam mogla jer sam imala njih da me podupru i da me gurnu kad treba. 

(Hvala Bogu imam i dalje i oca i brata, i supruga i mnoge druge ali mi je u ovom mejlu fokus bio na ženama iako sam i svim muškarcima zahvalna).

Da li shvatate sada koliko važne stvari radimo i koliko će se naše stvari koje radimo u roditeljstvu tek videti i osetiti?

Sve ovo je vaspitanje i sve ovo je disciplina. I sve ovo je ono o čemu pričam - odnos sa detetom.

Ja se samo nadam da će mi moja deca biti zahvalna za stvari koje su one dobile u nasledstvo od mene - stavove, navike, obrasce... 

Recite mi, pišite mi, na čemu ste vi zahvalni? Ma kako sitno bilo.

Grlim vas do idućeg mejla,

Milena