Zamislite kako završavate dekorisanje torte, nakon 3,5 sata provedenih u kuhinji.

Silni trud je iza vas, kao i gomile materijala i napetosti hoće li uspeti. O količini prljavih sudova i vanglica ne želite da mislite jer ste već dobrano umorni, ali zadovoljni rezultatom.

Vredelo je.

Osećate se kao najbolja mama i domaćica na svetu, koja ceni domaće. Odmah mislite kako vama ovo uopšte ne ide loše i mislite kako ćete ipak češće nešto praviti.

Tako zamišljeni i umorni, odjednom čujete dečju viku i trčeće korake koji idu ka vama...

Deca se nešto čarkaju, zadirkuju i jure.

I bolno postajete svesni šta može da se desi, ali ne stižete da odreagujete jer se sve dešava brzo.

Gledate kako vaš višesatni trud i rezulatat odlaze na pod i ništa ne ostaje od toga.

Još imate dodatan posao čišćenja svega toga.

Dečje okice vas posmatraju širom raširene.

Kako se tada osećate?

U šoku od neverice?

Besno?

Razočarano?

Frustrirano?

Kako biste potražili zrno utehe i podelili svoju muka sa nekim, kažete suprugu (ili bilo kome odraslom) šta se desilo, a on vam odgovori:"Nema veze, napravićeš drugu."

Što bude kao dodatni "šamar".

Ono što nam treba od drugih ljudi u tom trenutku je:

SAOSEĆANJE

RAZUMEVANJE

PODRŠKA

a ne lažna uteha, omalovažavanje našeg rada ("nije važno"), nuđenje drugog rešenja ili lekcija (kako to nismo trebali tako ili nismo trebali da stavimo tu), ili kako smo sami krivi jer...

Iako naš rad možda niko nije namreno srušio, to ne menja činjenicu da se loše osećamo jer toga nema. Dodatno "ulje na vatru" doliva tuđe nerazumevanje naših osećanja.

E, tako se oseća dete kada:

• mu/joj brat ili sestra sruši kulu od kockica
• Ili iscepa ili ižvrlja crtež
• Ili razbuca slagalicu
• ili bilo šta drugo...

Zapamtite:

Stalo nam je do svega u šta uložimo snagu, trud, energiju, čemu posvetimo vreme...

Bez obzira jeste li to veliko ili malo.

I imamo pravo da iskažemo emocije i osećamo se loše ako je neko upropastio nešto u šta smo (se) investirali.

Da li možete da napravite drugu tortu?

Da, vrlo verovatno.

Da li želite? NE!

Da li se loše osećate što se to dogodilo iako vam je jasno da nije bilo namerno? Naravno.

Da li imate prava da budete ljuti, razočarani, tužni...?: I te kako!

Ali da li je ok da udarate, vičete i povređujete druge zbog tih osećanja?: NE

I upravo je svaka takva situacija, taj trenutni kratkoročni izazov prilika za učenje dugoročnih životnih vrednosti. Npr. kad se naljutim ne gubim kontrolu nego se smirim pa onda odlučim kako ćemo dalje.

Imaju li deca pravo na emocije kao i mi? Pravo na loš dan?

Zašto onda često umanjujemo njihovu razočaranost? Jer nama to zbog čega su oni razočarani nije toliko važno?

Pa ih onda lažno tešimo, smejemo im se (da, viđam i to), govorimo da to nije nešto zbog čega se plače i sl.

Emocije su emocije, a mi odrasli imamo mnogo više kapaciteta da se sa njima nosimo i opet nam je teško. Zamislite kako je onda tek mališanima

Sad kada znate koliko to "nema veze, napravićeš drugu" boli, nemojte ga ponavljati.

Do idućeg utorka, pozdravljam vas,

Milena