Dok sam do pre koju godinu živela u Beogradu, nisam imala nikakvu pomoć sa strane (bake, deke i sl.). Ako se dogovoriš i platiš dadilju to ti je za tačno odeređenu satnicu, ako ne, onda je sve na nama.

Sećam se, suprug na poslu veći deo dana, starija ćerka ide u vrtić udaljen par kilometara - moramo da je vozimo i dovozimo. Mlađa nije htela u sedište nikako. Svako pakovanje u auto i vožnja - mini noćna mora.

Idem, vučem decu, vučem kese, jedna plače - moram da je vodim kući da jede, neće u kolica, druga plače jer neće kući - hoće na igralište, kolica se mi se prevrću pod težinom okačenih kesa, pitam se da li sam zaključala auto...

Koliko je to bilo naporno, na dnevnom nivou stresirajuće i iscrpljujuće verujem da mnogi od vas znaju.

O sebi sam imala utisak da stalno nešto grešim, da ne uspevam dovoljno jer stalo neko plače i neki je haos (ili se meni plače, ali nemam priliku). Grizla me savest što starija ide u vrtić kad sam već kod kuće i čuvam bebu, a bilo mi je veoma teško sa obe kod kuće. Kad izađem da prošetam osvestim kako izgledam i to da nisam baš sređena kao druge mame...

Uz to, mučilo me i mnošto drugih briga - veznih za posao, za druge ljude. Poredila bih se sa nekim drugaricama koje su naizgled bile u sličnim pozicijama i činilo mi se da stvarno negde žešće mašim.

U našem soliteru živeo je jedan deka, samac, koji je baš često čuvao unuku. Deca su nam se igrala zajedno kad god bismo se sreli.

Jednog dana, zaustavlja me taj deda i kaže "Svaka tebi čast. Gledam te i msilim kako si, bre, sposobna, organizovana, sve možeš sama. A ovoj mojoj snaji treba pola vojske da je opsluži."

Slušam ja njega i mislim - nemate vi, deko, pojma o čemu pričate. Verovatno ste me pomešali sa nekim. A blago vašoj snaji pa ima tu vojsku.

Znam, to kako nekome nešto izgleda spolja i kako izgleda nama iznutra dva su sveta različita.

Dve priče o istoj osobi.

Lice i naličje.

Mi sebe gledamo "iznutra" pa znamo sve svoje manjkavosti, nedoumice, tajne, greške, osećanja.

A onaj ko gleda sa strane vidi postignuća i ponašanja.

Ne vidi one, možda poslednje atome snage potrošene da se negde pojavimo. On samo zna da smo se pojavili tu gde treba, a ne zna ostatak priče.

I skoro sam čitajući knjigu "13 pravila mentalno jakih žena" naišla na super vežbu koja liči na neke tehnike koje ja sa decom koristim (davno sam predstavljala to na svom Instagramu).

Zamislite da pravite kolaž o sebi. Uzmite kutiju za cipele i isecite iz novina najrazličitije sličice.

Spošaljnost kutije izlepite i ukrasite onako kako mislite da vas drugi ljudi vide i predstavite šta je ono što oni o vama znaju - vaše hobije, energiju kojom "zračite", stil oblačenja, njihov doživljaj kakav ste roditelj...

Unutrašnost kutije predstavlja vaš doživlja sebe - kako se osećate, kako vi sebe vidite. Možda ćete prikazati neke svoje strahove, nesigurnosti, misli koje vas muče...

Koliko se ove dve strane iste kutije razlikuju?

Da li bi se ljudi (čak i vama bliski) iznenadili kada bi videli tu unutrašnjost?

Verovatno da jer vrlo često, tako strogi i tako kritički nastrojeni prema našim manama smo samo mi.

Zato, kad sledeći put krenete da se poredite sa nekim, ili zavidite na nečemu što vidite na društvenim mrežama - setite se:

a) vi vidite samo spoljašnjost kutije i to što vama to tako izgleda ne znači da i ta osoba to doživljava kao uspeh

b) vi ne znate koja je "cena" koju je taj neko morao da plati (ne znate koje su njegove vrednosti, niti koje snove, vreme od sna i sl. je žrtvovao za to)

Izdvojite par minuta i napravite tu kutiju bar mentalno (idealno bi bilo da je stvarno napravite) i povremeno bacite pogled na nju. Setite se da izađete iz kutije i pogledate je sa svih strana.

Jer mi smo mnogo više od svojih trenutnih borbi, "neuspeha", nesigurnosti i strepnji.

Do idućeg utorka, grlim vas.

Milena