Sedimo nedavno na slavi kod prijatelja i što bi rekao Balašević “reč o ovom, reč o onom” i povede se priča o vannastavnim aktivnostima za decu.

Žali se jedna mama kako ne stiže ništa za sebe da uradi jer samo vodi/razvozi decu po aktivnostima. 

Česta priča. Sigurno ste je čuli, a možda je i živite.

• Koliko vam deca imaju godina? pitam znatiželjno

• 6 i 3,5, odgovara mi ta mama

• Gde ste ih upisali, na šta idu? 

• Na sportić, na muzičke radionice i engleski. Najveći problem mi je što nisu u istoj grupi pa onda moram da ih vodim na smenu ili imaju jedno za drugim čas/trening pa moram po 2h da čekam dok se završi jednom pa drugom termin.

• Zašto? Opet eto mene, ali iskreno me zanima.

• Kako mislite zašto?

• Zašto idu na sve to?

• Pa da bi se lepo razvili. Ja sam živela na selu i nisam imala uslova za sve to. Mene nisu hteli da voze pa se osećam uskraćeno za sve to. 

• A jel imate sada hobije? Jel vi trenirate nešto?

• Ne, nemam kada.

Dalje ne pitam. Sedimo i jedemo.

Ova mama samo je jedna od zaista mnooogih koje misle da tako treba i da tako mora. Koje misle da će detetu uskratiti nešto ako ga ne stimulišu toliko. 

Problem 1:

A šta ćemo ako mu baš zbog tolikog “podsticaja” uskraćuju svoju posvećenost i zajedničko vreme?

Koliko vremena zapravo provodimo sa detetom ako ide na 3 aktivnosti (pa nešto od toga x2) nedeljno?

Da li je to posvećivanje ili zanemarivanje (jer mi nismo sa njim, plaćamo nekog drugog za koga mislimo da će bolje da se posveti našem detetu?)

Problem 2:

A šta ćemo ako dete ima prenatrpan raspored i previše stimulacije?

Pa njegov mozak ne može sve to da obradi niti telo da isprati? Pa je stalno kenjkavo jer je realno umorno?

Šta ako mu to više šteti nego koristi?

Ili nema uopšte vremena za slobodnu igru (koja, samo kažem, najviše razvija mozak)?

Problem 3: 

A šta ako pravite previše pritska (nesvesno) i tražite od njih rezultate (iako svi kažu da im nije bitno šta će deca da postignu, nego samo da vežbaju, a zapravo se u praksi pokazuje da nije baš tako)?

Šta ako dete razume da za vas vredi samo ako postiže rezultate i ako radi ono što od njega očekujete?

Problem 4:

Kakvu sliku šaljete deci o tome ko je koliko važan ako vi nemate vremena za svoju neku aktivnost a njega/nju gurate (iz najbolje namere, to stvarno ne sumnjam) na 3?

Šta ako niste ni svesni da ostajete u ulozi žrtve ili krijete svoje slabo samopozdanje jer se bojite da na nešto krenete? I onda “zamerate” svojoj deci što ste se toliko posvetili i prebacujete im.  

I šaljete poruku da je za vas “kasno” jer niste do sada pa ne morate ni sada?

Kakva je dugoročna pouka koju izvlače? Da čovek vredi samo dok je dete-mlad?

A priča o izboru vannastavnih aktivnosti je posebna priča. 

Kad pričam o ovoj temi ne mogu da se ne setim filma Dnevnik jedne dadilje koji, ako niste, predlažem za neko naredno zimsko veče. 

Ako osećate da BI TREBALO ili da dete MORA NA nešto da ide, zapitajte se iz kojih razloga ga baš na tu aktivnost upisujete.

Da li je dete samo biralo i da li je uzbuđeno oko toga? 

Ako jeste i uklapa vam se u porodični raspored i vrednosti - super.

Ako ne, ali ipak mislite “da je to bas dobro za njega pa zato mora da ide” razmislite:

• Da se ne radi možda o vašem uverenju da to rade dobri roditelji? I, da ako to ne radite i vi, niste jedan od njih?
• Ili ih upisujete iz straha da ne zaostaju za vršnjacima? Ili zato što neće biti deo nekog društava?
• Da li vam okolina - bake, deke, roditelji druge dece i ostali prave pritisak da bi trebalo?
• Da nije to nešto što vi niste ostvarili u svom životu pa dete ispunjava vaše snove (koliko samo dece iz muzičke škole znam koja idu ni kriva ni dužna tamo jer roditelji nisu u svojoj mladosti išli a želeli su)?

Pritisak da uradimo sve kako treba i taj strah da ne propustimo nešto će nas dovesti do napetosti i vrlo verovatno odvesti dalje od onoga što dete zaista želi i onoga što mi želimo za dete. 

Ne zaboravite da se ljudski mozak razvija skoro do tridesete godine, i da je i posle tridesete i te kako sposoban da uči i voljan da živi i zabavlja se.

Ne moraju sve da savladaju (pa ni da postave osnove) u detinjstvu.

Do idućeg utorak, pozdravljam vas. 

Milena