Vreme dešavanja: 2010. godina

Kada sam prvi put došla na slavu kod porodice mog sadašnjeg supruga a tadašnjeg momka, ostala sam prilično zatečena.

Ajde, služe sve po redu - slatko i voda, kafa, predjelo... ono normalna i ukusna jela, ALI nemamo svi iste tanjire. Ni escajg.

Dobro, ajde.

A onda vidim da su kupus salatu poslužili u tanjiru.

Skandal!

Ej, u tanjirima a ne u činijama!

A slava je.

Sve sam ja to skrenirala i memorisala. Pitala se, kako bre to tako. Pa to nije OK, prosto nije u redu.

Zašto ne kupe iste tanjire i činije, kad znam da novac nije problem?

U kući gde sam ja porasla, nas četvoro kad sednemo da jedemo (majka, otac, brat i ja) moram da stavim iste tanjire, isti escajg i zna se šta ide u tanjir a šta u činiju. Šta se jede iz dubokih a šta iz plitkih tanjira.

Zna se šta je red, pobogu! To tako treba. A tek za slavu, pa to mora da dubi sve.

Ne! To tako mora, jer je jedino tako ispravno, mislim ja sva sigurna u sebe i svoj stav.

I onda negde 2014. krenem psihoterapiju.

Ne sećam se tačnih dijaloga sa mojom imenjakinjom Milenom, mojom dragom terapeutkinjom ali tema rigidnosti se već neko vreme provlačila.

Ja rigidna - ma neee, otkud sad to.

Ma nema šanse.

Mislim, nisam valjda...?

(Inače, da razjasnimo, rigidnost o kojoj ovde pričam je - krutost, ukočenost; nepopustljivost, nepotrebna strogost (lat.) )

Reč po reč, seansu po seansu i dođosmo mi do te slave i te kupus salate.

Do toga, kako ja zapravo (iako se pravim da nije tako) osuđujem takvu različitost.

Kako mi je teško da gledam to šarenilo escajga i tanjira jer iskaču iz mojih pravila i toga kako sam ja naučena da treba da bude.

I da, iako ja pričam da svako ima pravo na svoje - učenje, stil, sipanje salta u šta hoće, ja zapravo ne osećam tako. A iz toga što ne osećam ide tiha osuda.

I misliš kako je to tvoje bolje, i kako si ti u stvari bolji.

I to te crpi.

To poređenje,

neshvatanje,

osuđivanje,

razmišljanje o tome,

razgovor sa drugima o tome (ogovaranje), a onda i osećaj krivice jer ogovaraš a znaš da to nije lepo.

Onda sam krenula da zarađujem i putujem mnogo više. Gde god sam putovala, videla sam da ništa ne mora i sve može.

Krenula sam da čitam mnogo više. I družim se i sa nekim drugačijim ljudima.

Čula sam, videla, iskusila i doživela razne priče koje iskaču iz šablona. Razne priče koje bi meni bile "nenormalne" a drugim ljudima su skroz normalne i ne vide problem u njima.

Ko što rekoh - sve može i ništa ne mora.

Ali ja to kao dete, i kao mlada osoba koja nije mrdnula dalje od mesta rođenja (ne baš bukvalno, ali nigde gde je kultura drugačija nisam išla)

Radila sam na tome i radila.

Na širenju vidika, na sagledavanju druge perspektive.

Na izbacivanja ili-ili, a uvođenju i-i (i jedno i drugo).

Labavila sam (tako mi psihoterapeuti kažemo), i labavila, sve dok nisam naučila da gledam (ali stvarno vidim, a ne samo pravdanja radi) ZAŠTO neko nešto radi.

Dok nisam osećala da ne samo da neko ima prava na različitost nego ima pravo i da zbog toga ne bude osuđivan.

Za vreme korone, 2020. čula sam se sa jednom koleginicom koja je prokomentarisala moj profil na Instagramu uz reči:

"Meni je fenomenlano koliko ti dozvola daješ ljudima - da budu ono što jesu. Koliko ih razumeš i koliko si spremna da uvažiš i tu perspektivu i koliko ne osuđuješ. Mislim, baš si fleksibilna."

Ljudi moji, ja vama ne mogu da opišem koliko je meni taj njen komentar uticao na sliku o sebi, na samopouzdanje (evo i sad mi zasuze oči).

Ja da sam ta koja je opuštena, koja daje dozvole (ovo je isto psihološki termin, nije reč ni o kakvoj dozvoli niti da je nekome potrebna baš moja). Ja da sam ta koja ne osuđuje.

Za mene nije bilo većeg komplimenta.

Ali stvarno, baš često sam hvatala sebe kako govorim "I to je ok, ako on/a to tako želi/misli/hoće" ali bez trunke sarkazma. Onako iskreno.

I evo sada 2022. kada sam ljude koji su prošli moj video kurs za roditelje pitala za povratnu informaciju, ja čujem šta su oni od mene naučili.

Moram da priznam da sam ponosna na sebe. Kao što znam da bi i moja terapeutkinja bila.

A sinoć su mi bili gosti, i dok smo jeli sladoled shvatila sam da skoro svi jedemo iz različitih činija. Dečjih šarenih, keramičkih, staklenih sa šarom, staklenih bez ikakve bordure, plastičnih i čak jedne babmusova. Letos su se jedna po jedna činija nekog kompleta lomile, pa je sada ostalo tako.

Što bi rekla moja majka, sve rasparno.

Jedemo mi onaj sladoled, a ja srećna ne samo što nemam potrebu da su sve činije iste nego što nemam više potrebu ni da se pravdam i izvinjavam zašto nisu.

Takve su kakve su. Uživajte u sladoledu, ostavite činije i tanjire na miru.

Labavite malo i vi pogled na svet, ako treba. Nije sve tako crno belo. Svako ima razlog zašto nešto radi.

Budite mi dobro.

Grlim vas do idućeg utorka.

P.S. Video kurs za roditelje dece 1-7 godina i grupne konsultacije koje su sastavni deo kursa će biti u prodaji od 27.9 -7.10. po ceni od 289e