Zdravo, dobri narode.

Dok sam se edukovala za dečjeg psihoterapeuta (5 godina kontinuirano, nakon faksa) radila sam u marketinškoj agenciji.

Mnogo sam tamo stvari o sebi i životu naučila, ali o tome neki drugi put.

Ono što danas želim da vam ispričam sam primenjivala i tamo, a korisno je u kontaktu sa decom a bogme i sa odraslima, pa čak i sa samim sobom.

Tamo smo često, istražujući tržište, ljude pitali nešto bez da ih pitamo išta direktno.

Zato što kad pitamo direktno dobijemo ili očekivani, socijalno poželjni odgovor ili ne dobijemo ništa. Ništa uopšte ili ništa korisno.

Često je tako i kada pitate decu.

"Šta te muči?"

Kaže - ništa ( a vidim da ga nešto muči).

Slično se desilo meni juče.

Starija ćerka je htela da nas iznenadi da se sama istušira i sredi i da iz kupatila izađe tip-top sređena. Ali joj je, dok se oblačila, jedna nogavica pala na pod (koji je naravno isprskala, da ne kažem poplavila) i onda je sve otišlo dođavola.

Znam, razočarala se jer nije mogla da ostvari cilj, ali nikako nije htela o tome da priča otvoreno i bila je baš uznemirena.

Zato sa vama danas delilm ono što vam možemo pomoći svaki put kad tako zapnete sa "ništa, ne znam", (sleganjem ramenima), kad vidite da je detetu ili osobi teško da govori o nečemu.

Kako da pričaš o nečemu što nekog muči a da ne pričaš o tome?

Ja sam juče sa njom počela otprilike ovako.

-Vidim da si se uznemirila. Hoćeš da pričamo o tome?

Dobijam slinavo, šmrkljavo odmahivanje glavom.

-Ok, važi. Nećemo pričati o tome. Ako možeš, samo mi pomozi da razumem, kako bih bolje mogla da te razumem i podržim i sad i sledeći put.

-Kad bi to što osećaš bila boja, koja bi bila?

-Glupa zelena!

-Ako bi imalo neki oblik, bilo koji, kako bi izgledalo - oštro, tupo, okruglo, kvadratstvo, kao vaza, kao šolja, kao šta bi bilo?

-Kao žica.

-Mhm, kao žica. Razumem.

-A ako bi imalo glas, jel bi bilo glasno ili tiho to što sad osećaš? Kako bi zvučalo?

-Urlikalo bi kao lav.

-Kao lav. Aha. A ako bila životinja, koja bi bila?

-Ne znam tačno. Neka što grebe. Mačka možda. (mislim se ja, povređeno mače)

-A jel to nešto što si i ranije nekad osećala, jel ti poznato ili ti je novo skroz?

-I ranije sam se ovako osećala kad je Vanja uzela... (može da ispriča dete samo, ako se seti i poželi).

Dok sam postavljala ova pitanja, koja su aktivirala misleći deo mozga, raspoloženje se polako menjalo.

"TO" što nismo imenovali ni razočaranjem ni tugom ni frustracijom ni ljutnjom dobilo je svoje obličje - žica, glupo zelene boje, koja grebe, i urliče kao lav i već joj je od ranije poznata.

Vođena mojim pitanjima, nije se samo oslobodila napetosti i neprijatnih osećanja već je naučila da zaviri u sebe i da iskaže ono što je bilo teško za reći i priznati.

Korak smo bliži samoregulaciji, a da reč o emocijama eksplicitno ne progovorismo.

Ovo probajte na sebi, prvi sledeći put kad ne bude znali šta vam je pa da vidite kako moćno može da bude.

Što bi rekli za Kosmodisk nekada (ko se seća i ko zna šta je) - "Izgleda šašavo, ali mi je pomoglo".

Šaljem vam najlepše pozdrave do sledećeg utorka.

Javite da li i kako ova metoda radi kod vas.

Milena