Vodili smo pre nekoliko dana mlađe dete kod dečjeg hirurga, ortopeda.

Noću joj se javljaju neki bolovi u nogama, iz sna je bude. Plače, plače pa se smiri.

Onda 2 noći mirno spava pa opet u krug.

To je trajalo neko vreme, više meseci bogami. Sve smo živo preduzeli - izanalizirali (gde bude, šta radi tog dana kad se noću žali na bol, da li je više aktivna/manje, jel vozila bajs ili trotinet, jel skakla na trambolini, šta je jela i koliko je bila budna...)

Sve to u želji da predupredimo situaciju i da je ne boli. Da dete ne pati.

Ali nije vredelo. I dalje se noću budila i plakala.

Uradismo rendgen, uradismo labaratoriju. Odosmo kod stručnog lica.

Dijagnoza: bol rasta

Terapija: mamina topla reč i zagrljaj

Kaže mi dr: "Proći će znate. Ne možemo da predvidimo kako će koje dete da reaguje jer svako ima različit organizam i stepen bola. Kod nekog se javi pre kod nekog kasnije. Kod nekog nikada. Vi tu ništa ne možete i ni ne treba da radite. Tešite je, mazite, ljuljajte, ljubite, volite i proći će. Mora to da pregura sama. Ojačaće, porašće."

Sve vam to isto - i dijagnoza i lek postoji i u psihologiji.

Bol rasta: kad god situacija nadilazi psihološke kapacitete koje dete trenutno ima (mislim i mi odrasli, ali bih se ja fokusirala na decu).

Na primer:

• kad se odvaja da spava samo u krevetu
• kad prestaje da sisa
• kada dođe druga beba
• kad se adaptira na vrtić
• kad ga/je ne prime u društvo koje želi
• kad ode na ekskurziju pa se uželi roditelja
• kad simpatija ne uzvrati ljubav ili kad je ostavi momak/devojka
• kad ne upiše fakultet koji želi
• .... ima toga koliko hoćete.

I šta treba mi da radimo?

Prvo - da se suočimo da je to neminovni deo odrastanja i kasnije sazrevanja i da shvatimo da time što to proživljavaju JAČAJU svoje kapacite.

Drugo - da promenimo način na koji na to gledamo (pisala sam već o percepciji u prethodnim mejlovima) i da slavimo to što dete RASTE, razvija se, što ima priliku da ga boli. Jer to znači da napreduje, da se sve odvija u dobrom smeru.

Treće - da damo utehu, ljubimo, grlimo, mazimo i slično (shodno uzrastu) jer od toplih odnosa i emapitije koju dete dobije u porodici kreće osnova rezilijentnosti (psiholške otpornosti).

Verujem da je možda najznačajnije da objasnim tačku 3 i taj pojama rezilijentnosti jer on nam je stvarno bitan.

Najpre, da mamin poljubac i topla reč stvarno leče, nije mit već naučno dokazana istina.

Jer kada mama/tata ljubi i mazi i ljuja i sl. dete se oseća voljeno. Oseća da je vama stalo do njega i da saosećate sa njim i tada se luči hormon okitocin koji zaista utiče na smanjenje bola.

Dalje, rezilijentnost (otpornost ili sposobnost osobe da adekvatno odgovori na stres, da veruje u sebe i svoje mogućnosti) je nešto što bazu stvara upravo u odnosu roditelje-dete.

Zato je još više važno da pustimo da osetE i osetiMO tu neku bol jer tako pokazujemo da verujemo da će dete moći da se izbori sa njom.

A to radimo tako što smo tu da podržimo i pomognemo da se pregrmi situacija ali ne da prezaštitimo i ne dozvolimo da dete uopšte oseti bol (npr. da ne rodite drugo dete samo zato što vam je žao što će prvorođeno patiti i bojite se kako će on to podneti).

Nije lako ni nama nekad podneti da nam dete nešto boli ili da pati.

I zato je izgradnja rezilijentnosti nešto što traje ceo život. Jer ti nisi mogao/mogla da budeš rezilijentan kao roditelj dok nisi postao roditelj i dok te neke stvari nisu počele da te bole.

Treba graditi tu otpornost.

A biti rezilijentat/otporan ne znači da te ništa ne dotiče. Ne znači da ne osećaš neprijatne emocije ili da izbegavaš svaki stres, već samo znači da učiš kako da se na funkcionalan način nosiš sa njima, da se prilagodiš i da ih prevaziđeš.

Da veruješ u sebe i svoje kapacitete da šta god da se desi ćeš se nekako pobrinuti za sebe.

Više o rezilijentnosti će biti još reči jer je tema velika i bitna.

Za sada je važno da shvatite svoju ulogu u njenoj izgradnji kod dece i da uradite što je do vas - budete podrška i prihvatite sve emcije koje se nađu na putu.

Do sledećeg utorka, šaljem vam jedan zagraljaj koji leči :)

Milena