Uveče obično legnem između dece, kao da ih uspavam. Svaka od njih dve (imam 2 devojčice od 6 i 3,5 godine) bi me htela samo za sebe, zato je kompromis da legnem između.

Da se malo pomazimo i razmenimo još šta imamo (čitajte da odgovorim na još 345 pitanja) i da nekako tako obavijene ljubavlju utonu u san.

Sinoć mi mlađa ljutito kaže: "A što moramo da se guramo svako veče nas tri? Stisli ste me uza zid. Smeta mi, nemam prostora."

A starija joj odgovara "Ne guramo se, nego smo se šćućurili, mekano nam je i toplo i blizu smo pa možemo sve tri da se zagrlimo."

Tako jedna obična, a očita situacija različitog tumačenja istog događaja.

To vam je, ljudi dragi, precepcija.

Percepcija je način na koji vidimo svet.

To kako vidimo svet obojeno je:

1. našim čulima
2. našim vrednostima i željama
3. i pređašnjim iskustvom

Našim čulima jer ne vidimo i ne čujemo svi isto, niti nam je vidljivo sve što postoji. Ograničeni smo čulima. (možda je moja mlađa devojčica osetljivija pa i mali dodir na kožu ona doživljava kao guranje i pristisak)

Našim vrednostima i željama (možda je mlađoj bitnije da ima komfor i da se raširi, a starijoj da smo svi zajedno, da nije usamljena i nije joj bitno koliko komfora ima)

Pređašnjim iskustvom (možda se starija noću ranije mnogo budila pa se plašila kada nisam tu, a mlađa spava kao top i ne primećuje ništa).

I zato su i jedna i druga u pravu. I guramo se i smeta nam i lepo nam je i ne smeta nam.

Zavisi u šta gledaš, u koji deo "istine". Zavisi odakle gledaš i kako gledaš.

Zašto smatram da je važno da vam o ovome pišem?

Zato što se često uhvatimo kao pijan plota jednog tumačenja i ne odustajemo.

Zaboravimo da je naša realnost, naša istina, ono što mi zovemo činjenicama u očima nekog drugog potpuna laž i obmana.

Ali na stranu drugi i šta oni misle, ono što što bih ja volela jeste da se vi setite da možete da odaberete u šta ćete da gledate.

Da budete otvoreni da vaše iskustvo, sazrevanje i učenje koje se dešava stalno može da vas okrene da gledate na drugu stranu i da možete da birate kako ćete da mislite o nečemu i kako ćete, posledično, da se osećate i ponašate.

Najbolje ćemo opet kroz primer.

Situacija: nemam mira 10 minuta jer me dete stalno nešto zapitkuje.

Ja ovu situaciju mogu da percipiram/vidim kao:

• opcija 1: da je dete naporno i da se nerviram i nervoziram i da se "brecam" na dete svaki put kad me nešto pozove/pita, a da dete vidim kao napast . Da se dalje zbog toga osećam neadekvatno kao mama...
• opcija 2: da je dete radoznalo i da osećam ponos kakvu sam pametnicu rodila i da se onda potrudim da i sama zbog njenih pitanja naučim nešto (jer ruku na srce, zatekne me nekad sa pitanjem o kome ne znam dovoljno) i da se onda osećam još kompetentije kao osoba i mama
• opcija 3: mogu da zaključim da sam ja preumorna i da mi je svako njeno obraćanje meni teret i da krenem da samosažaljevam sebe, kakav život vodim i kunem sudbinu zašto sam toliko umorna.
• opcija 4: da tumačim da stalno nešto pita jer želi da moju pažnju, želi da se poveže sa mnom. Možda je to što pita ni ne zanima koliko u stvari želi da mi bude blizu. Onda ću se osećati voljeno i ispunjeno, i trudiću se da i ja započinjem diskusiju sa njom i uživam je gledajući kako raste...
• Opcija 5...

Još mnogo scenarija ima, ali kako što vidite, situacija je ista, ali misli, osećanja i ponašanje (sećate se babuški od pre par mejlova?) uopšte neće biti isti.

Zato, birajte da gledate u onaj deo koji će vas motivisati da idete dalje, da budete bolji, da se osećate i ponašate bolje.

Do idućeg mejla, kada ću vam pisati gde nas percepcija još može odvesti i zašto je važno da menjamo način na koji razmišljamo ako nam škodi, ostajte mi dobro.

Milena